Bibliteka ARIJEL

Izadavačka kuća iz Zrenjanina Agora, koju vodi pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja, pored brojnih izdanja iz oblasti domaće i svetske proze, esejistike i kritike, od 2008. godine pojavljuje se u našem kulturnom prostoru i kao pokretač biblioteke Arijel, posvećene najznačajnijim stvaraocima moderne svetske i srpske poezije.

Urednik biblioteke je Tanja Kragujević.

Agora, Zrenjanin, 2009.

TASOS LIVIDITIS
VIOLINA ZA JEDNORUKOG I DRUGE PESME

Izbor i prevod sa grčkog Gaga Rosić

O PESNIKU

Tasos Livaditis rođen je 24. aprila 1922. godine.
Detinjstvo provodi u atinskoj četvrti Metaksurgio (Svilara), koja je oduvek bila stecište pripadnika slobodnog umetničkog izraza.

Na Pravni fakultet u Atini upisuje se 1940. godine, ali studije prekida zbog priključenja grčkom pokretu otpora.

Prve pesničke pokušaje obznanjuje 1946, u časopisu Eleftera gramata.

U periodu od 1948. do 1952. godine (vreme građanskog rata u Grčkoj), nalazi se u progonstvu na ostrvu Makronisos, zajedno sa još jednim velikim grčkim pesnikom, Janisom Ricosom.

Prvu pesničku zbirku Ova je zvezda za sve nas objavljuje 1952. godine. Od tada pa do pesnikove smrti, biće objavljena, uvek kod istog izdavača (Kedros), dvadeset i jedna njegova knjiga poezije, a jedna od njih, Rukopisi jeseni, posmrtno (1990).

Među naslovima Livaditisovih pesničkih zbirki svakako treba istaći: Duva na raskršćima sveta (1953), Žene konjskih očiju (1958), Noćni posetilac (1972), Ljubičice za jedno doba (1985)…

Za zbirku Duva na raskršćima sveta dobija Veliku nagradu za poeziju u Varšavi, a za zbirke Violina za jednorukog (1978) i Priručnik eutanazije (1979) Veliku državnu nagradu za poeziju svoje zemlje, dve godine zaredom.

Mikis Teodorakis je na stihove Tasosa Livaditisa komponovao veliki broj pesama, poznatih širom sveta.

Tasos Livaditis umire u Atini 30. oktobra 1988, nakon dve uzastopne operacije srca.

TASOS LIVADITIS
AUTOBIOGRAFIJA

Ljudi koje nikad nisam upoznao dali su mi krv
i ime,
u mome dobu pada sneg, pada sneg neprestano,
uvek za jednim pokretom, kao da želim da se zaštitim od udarca,
čeznuo sam celog života, pa ipak sam ga zanemario
da bih se dočepao ogromnih bodlji večnosti,
moje meso zavoj oko sutrašnjeg ništa
niko ne može da mi pomogne u mom bolu
osim samog bola - ovde sam, među vama,
a sam,
i poezija kao neka velika istina, koju otkrivaš
posle mnogo godina,
kad više ničemu ne može da ti posluži.

Moj poziv: neostvarivo.

IZ POGOVORA

Pesnik Tasos Livaditis je bio jedan Bog nimalo besmrtan, jedan Demon besmrtniji, ratnik i ljubavnik, glasni buntovnik i onemeli retor, stihotvorac na čije je reči Mikis Teodorakis komponovao neke od svojih najlepših pesama koje i danas peva cela Grčka. Divili su mu se veliki potonji bardovi ove zemlje u kojoj reč blista od Homera do Kavafisa, Seferisa i Kiki Dimula.

Za njim, njegovim putem koračaju neki od značajnih pesnika današnje Grčke (Janis Kodos, Panajotis Nucos, Jorgos Hronas...), koji ga i danas oplakuju, u koga se zaklinju i, kao što to divno u Grčkoj kažu: piju vodu u njegovo ime.

Prići Tasosu Livaditisu, zaviriti, makar krišom, i makar malo, u svet njegove lepote i njegove muke, odvažan je i drhtav korak. Istovremeno. Uvek. Što odvažniji, to nesigurniji. Baš kakav je bio njegov život. I njegovi stihovi.

Gaga Rosić

Agora, Zrenjanin, 2009.

STAKLENA TRAVA
Tanja Kragujević

Priredio i pogovor napisao Nenad Šaponja.

Prvi izbor iz poezije Tanje Kragujević.

Nakon sedamnaest knjiga poezije, Tanju Kragujević, čitamo u sasvim reprezentativnom izboru koji obuhvata magistrale ovog pesničkog sveta koji ne prianja uz običnost. Nudeći svome čitaocu rezolutan uvid kroz plitku nadu sveta, darujući mu onaj pogled iz unutrašnjosti, iz sasvim raslojenog bitka, ove pesme pred njega, stvarnog i ovovremenog, iznose jedan ličan i opšti, simbolički i jezički vatromet.

Biblioteka Arijel, knjiga 2. Agora, 2009.
STANISLAV BARANJČAK
AUDIO I VIDEO. Izabrane pesme.
Izbor i prepev sa poljskog
Aleksandar Šaranac

O PESNIKU

Uz Adama Zagajevskog, Julijana Kornauzera, Rišarda Krinjickog i druge, Stanislav Baranjčak spada u generaciju poznatu kao “Novi talas” poljske poezije. Svoju karijeru ovi pesnici otpočeli su poezijom protesta i društvene kritike, zbog čega sedamdesetih godina 20. veka nisu mogli da objavljuju u zvaničnim izdavačkim kućama.

Stanislav Baranjčak je rođen 1946. u Poznanju. Studirao je poljsku književnost na Univerzitetu Adam Mickjevič, u rodnom gradu, gde je doktorirao 1973. godine.

Debitovao je 1965. godine u časopisu Odra.

Zbog političkih stavova, osuđen je na zabranu objavljivanja i suspendovan je sa fakulteta, na koji je vraćen tek 1980. Iste godine dobija ponudu da predaje na Univerzitetu Harvad u SAD, i tada napušta Poljsku.

Baranjačak je jedan od najznačajnihih prevodilaca poezije sa engleskog na poljski. U saradnji sa američkom slavističarskom Kler Kavana radi i na porevođenju sa poljskog.

Objavio je veliki broj knjiga i članaka u oblasti teorije književnosti i prevođenja.
Od 1983. godine član je redakcije časopisa Zeszyty literatskie (Književne sveske), koji izlazi u Parizu, kao i časopisa Polish Review.
Objavio je, između ostalih, sledeće knjige poezije: Korektura lica (1968), Jutarnji dnevnik (1972), Veštačko disanje (1974), Znam da je to pogrešno (1977), Triptih od betona, umora i snega (1981), Atlantida (1986), Razglednica sa ovog sveta (1988), 159 pesama (izabrane pesme, 1993), Zimsko putovanje (1994) i Hirurška preciznost (1998; nagrada Nike za knjigu godine). Izdavačka kuća A5 objavila je 2006. Baranjčakove sabrane pesme. Iste godine pesnik je odlikovan Komandantskim krstom reda preporoda Poljske.

STANISLAV BARANJČAK
AKO PORCELAN ONDA SAMO TAKAV

Ako porcelain onda samo takav
da ga ne žalimo pod čizmom trapera ili gusenicom tenka,
ako fotelja, onda ne naročito udobna, tako da
ne bude teško ustati i otići;
ako odeća, onda onoliko koliko je moguće poneti u koferu,
ako knjige, onda one koje je moguće poneti u sećanju,
ako planovi, onda takvi da ih je moguće zaboraviti
kada dođe vreme sledećeg seljenja
u drugu ulicu, kontinent, istorijski period
ili svet.

Ko ti je rekao da je dozvoljeno navići se?
Ko ti je rekao da bilo šta traje zauvek?
Zar ti niko nije rekao da se nikada
na svetu
nećeš osećati kao u svojoj kući?

IZ POGOVORA

Jezik, ili bolje rečeno komunikacija – zaista je ključna reč, karika koja povezuje sve Baranjčakove pesme. Komunikacija između države i njenih podanika, govornika i mase kojoj se obraća, pesnika i čitaoca, dijalog živih i mrtvih, duše i tela, Boga i čoveka i konačno, komunikacija pojedinca sa samim sobom.

Padom komunističkog režima u Poljskoj, upotreba politike u pesmama gubi svoj smisao. Baranjčak je to primetio među prvima, i pomerio težište svoje poezije ka kulturološkim aspaktima.

Na velika vrata u Baranjčakovu poeziju ulazi i muzika.
Ali čak i kada u osmercu peva o ljubavi, ili u tercinama o muzici, Baranjčak ostaje angažovani pesnik. Svaka njegova pesma je u svojoj suštini i dalje etička rasprava, platonistički dijalog o dobru i zlu.

Aleksandar Šaranac

Oktobra 2008. godine objavljena je prva knjiga kolekcije, Čelo na suncu, celokupna poezija slovenačke pesnikinje Lucije Stupice (1971.), u prevodu Ane Ristović.

LUCIJA STUPICA

ČELO NA SUNCU
Pesme

O PESNIKINJI

Lucija Stupica je rođena 19. maja 1971. godine u Šmarju pri Jelšah, u Sloveniji. Studirala je arhitekturu. Bavi se dizajnom enterijera, i piše, između ostalog, i članke o arhitekturi i dizajnu za stručne i popularne časopise. Lucija je takođe jedna od pokretača i vođa pesničkog festivala Pranger na kojem se okupljaju kritičari i pesnici iz Slovenije i drugih država. Svojom prvom pesničkom zbirkom Čelo na soncu (2001.) (Čelo na suncu) dokazala je, da je jedna od najperspektivnijih savremenih slovenačkih pesnikinja. Usledile su zbirke poezije Vetrolov (2004.) i Otok, mesto in drugi (2008.) (Ostrvo, grad i drugi). Živi u Ljubljani.

IZ POGOVORA

Pesnički prvenac Čelo na suncu je Lucijina knjiga koja je, i pored toga što u samom naslovu već nudi svetlost, ukazala na to da nema svetlosti bez senke. Ni u ljubavi, o kojoj su, i spremna sam to da tvrdim, slovenačke autorke do tada pevale potpuno drugačije: kao čitateljki slovenačkih pesnikinja su mi tada nedostajali dvosmislenost, bogatstvo slika, autoironija, i izvesna ,,blaga“ oštrina, koju sam polako pronalazila sve više, od jedne do druge Lucijine knjige. Kao i saznanje da nas tek prisustvo senke, stvarne ili metaforične, upozorava na to da svetlosti ima. Kao što ni blizine između nas i drugih ne može biti bez razdaljine koju pokušavamo da prevaziđemo: tek onda možemo oslušnuti lepršanje ptičijih krila, kao veliku apoteozu života.

(...) Jer ono stvarno putovanje, koje implicira ujedno i sva druga, simbolična, jeste ona pretpostavka predvečerja, u atmosferi poigravanja svetlom i zasenčenim mestima, koja uvek, kao i snevanja, kao i potreba za blizinom, kreću iz sobe-utočišta, ili sobe-zatočeništva. Iz sobe sa pogledom. Otuda bekstvo u drugost, bilo da je u Lucijinoj poeziji izražena kroz menjanje perspektive, prostora, geografske tačke, ili erotsko-ljubavnog transponovanja u drugog, ne mora automatski da znači udaljavanje i odlazak od sebe, već otimanje od sebe zarad povratka koji će biti obogaćen iskustvom pređenog puta.

Ana Ristović

PS
Jedne sepembarske noći sam izgubila zvezdu.
Tražim je u oglasima i po kuloarima gde sve znaju,
ali nema je nigde. Tako mi preostaje samo čelo na suncu,
koje daruje svoje glasove nečemu
što nije leto ni zima, i koje, ove strune,
zategnute preko kože, ne umnožava u milion istih.