Tanja Kragujević

DRUGI ŽIVOT REČI

Mnogo puta označen kao pripadnik pesničke “generacije devedesetih”, Saša Jelenković (1964) mi se, u svom razastiranju karti jedinstvene transjezičke poetske pustolovine, i danas čini usamljenikom, ne samo zbog poetskog govora na ivici govora, i posebnog, evokativnog jezičkog sfumata, koji predočava “daleki odjek usuda modernog čoveka” disovske provenijencije, već i stoga što, kao pronosilac poetskog kazivanja o sudbini sveta i jezika, kao svojevrstan poetski sublimat pred čitaoce iznosi plodove sagledanja čitave geneze uvišestručenih udesa. Kroz simboličke preseke njihovog nadslojavanja, od apostrofa drevnosti, do lepezastih useka svih drugih vremenâ, a naročito, u traumatskoj tačci obrta, što iz sutonske atmosfere kraja dvadesetog veka - prizorima razložive, “pejzažne arhitekture” stanja svesti, ali i snažnih duhovnih uvida – iznedruje i viziju taloženja praznine i pune neizvesnosti nastupajućeg, novog doba.

Bivajući, metafizičkim genom svog pisma, iza stvari, ovaj lirski kazivač je jednovremeno i u polju fraktalne pojmovne slike, koja dodiruje vanpojavno, i vanpojamno, te je tako, svojim senzorima, izvan fiksiranih mitskih, istorijskih ili filozofskih predložaka - u novoj, graničnoj kulturološkoj poziciji, što uprkos vremenu koje je, kako negde beleži Jeleković, izgubilo osetljivost za sudbinu elegije, pa i pesme - akcentuje kritične tačke njenog postojanja, ali i njenu reafirmaciju.

Tako iz perpektivne drugog života reči (onog meditativnog, ćutećeg, i jedva postojećeg, i tako najbližeg tišini), svojom poezijom, i autopoetičkom citatnošću, Jelenković sklapa igru ogledala, koja, paradoksalno, emitije i tonus, ili hijatički dijagram, što izmicanje projektovanom, zadatom, osiromašenom i vazda ranjenom smislu, ostvaruje u željenoj zračnosti, čistom etru, a potom, u neočekivnom zjapu, potpunoj praznini – raci - u koju panajpre pada višestruko nedostatna stvarnost. U kojoj počiva, dakle, smrt svega - reči i bića, ali i njihovih košuljicâ, u paralelnoj realnosti parafenomena, i beskrajno modifikovanih uloga reči, promenjenih vidova poetskog identiteta jezika - što produžavaju svoj život pod pokrovom i skramom, u pojmovnoj i terminološkoj ljušturi, u zapustelom odjeku svih značenja. Pa tako i značenja pesme.

Svet kao tamnica, igra opsena, polazište je Jelenkovićevog stiha, podvučenog melanholijom i naslutom transjezičkog prostranstva, posvećenog neimenovanim bozima transparencije, kojima odaje počast “raspršenostima” suština, sazdajući im svoj stihovni obol, i oblik, svoj zlatni grumen, kao odgovor nedostajućem. Jer, nije li melanholija čežnja za odsutnim. Za potpunošću koja, kao zemlju i nebo, u magičnu i melodijsku instancu stiha, zatvara čulnost i čujnost, a iz nje, i kroza nju, kroz telo pesme, iznedruje lepet, kojim se osvedočuju duh, i duša. U Zemlji jezika, toj pesničkoj zavičajnosti, i pesnici manje skloni mističnoj transgresiji, ne gube osećanje ozračja što iz druge, zaboravljene jezičke perspektive, priziva auru tajnih polazišta svakog značenja. Značenje samo. Izgubio sam ono /što na vrhu mog jezika stoji/Nešto drugačije, nešto celo, ume reći i pesnik tako oštrog stvarnosnog diskursa, kakav je, na primer, Encensberger, prizivajući i sam, među svoje ironijske stvarnosne skice, nebeski odah, bestežinsku melodiju bića.

Jelenković bi rekao: Da se iskuje prsten, da se dovrši krug.

Sav u sugestivnim oblikovanjima Reči, što kao suma, vrh, košnica, maslina, u vodama melanholije, postaje “ogromna stena”, osvojena sabranošću i energijom duhovnog bića, elegijskim ostrvima, a potom, i prozrenjem, heruvimskim lestvama, koje su premrežile nevidljivo jer su od njega i sazdane (Heruvimske tajne, 1994; Kraljevska objašnjenja, 1998; Knjiga o srcu, 2002). U najboljim stihovima, naime, Jelenkovićeva poetika i ostvarenje saglasni su uprvo u jeziku koji “drhtanje pretvara u reč”.

Ako je Skerlić prekorio Disa, ironičnom opaskom da ima čula koja drugi nemaju, sposobnost da “vidi vazduh”, onda upravo taj disovski naslut - da tamo gde je grob, i grob samo, i “lik svršetka, i kraj panorame”, u isti mah i stanište, u kome nekad “behu san i zvezde same” – čini tajno zaleđe Jelenkovićevog sveta. Usredsređenost njegove vizure, iznutra. Jer svet viđen, kao u Disa, “sa zaklopljenim očima”, izvire odande gde je sve vidljivo okončano. Gde se sve već dogodilo. Nekome prozor smrti, meni prvi stih, stoji u Jelenkovćevim Kraljevskim objašnjenjima, dok njegova Knjiga o srcu, “hronika urušavanja”, uobičajeno u ovog pesnika, već nosi zametak budućih knjiga, pretvarajući ciljna mesta u tačke novog početka, novog, odisejskog lutalaštva – ne više junaka, već same duše – između ostrvlja i praznine, znakova i ništavila, smrti i novog buđenja: dušo, budiš se uvek u novoj smrti./Zar nisu rane jedine tvoje oči? (“Itaka”)

Jelenkovićevi katalozi viđenog, i druge melanholije, u stalnom preobražaju, pretvaraju se u astrali znak, ezoterijski trag, i nalaze osnaženja u fragmentima srodne književne baštine, šireći svoje imaginarne slike do novih lavirintskih tačaka. Jer, možda, kada postaneš čist duh, zadobijaš i “neki od života pesnika”.

No u nemerljivom i eteričnom, pesnički životi se umnožavaju, središte i rub gube svoje granične oznake, polja razlike nestaju. Postojanje i nepostojanje, život i san, san i smrt, pretapaju se, i svoje izražajne obrise traže u poljima bez ontološkog, vremenskog, mitološkog ili književnog simboličkog predloška. Tako sa margina mita, istorije, civilizacije, bez druge mogućnosti samoodređenja, Jelenkovićevi Elpenori, u očekivanoj množini svojih likova i glasova – u novopronađenoj ne-stvarnosti - zatiču svet bez sveta, bez stvari i jezika. U postojanju, i tekstu, disperzije.

A tamo gde se tekst sveta, i tekst znakova rasuo, ni gnomske niske koje ga prožimaju, kao oživljeni misaoni i ezoterijski nanos, u Eplenorovim dnevnicima i pismima, više nisu poruka, već svetlucanje, prisećanje na mesta gde su bile riznice. San i zvezde. Prag i trag.

Stoga je Jelenkovićevo enigmatično troknjižje (2006) dnevnik pene, nastao nakon nestajanja - kao razgraničenje od zarobljujućih, opštih mesta nasleđa, i svakog apsoluta - u brisanju prepoznatljivih simbola i trajnih uporišta mitopoetskih svetova, ispostavlja i ambivalenciju same praznine, jer oživljava pesničku zebnju nad civilizacijskim trenutkom, i sudbinom pisma. Kao prijatenu Jelenikovićevu čežnju za Elegijom, Pesmom, u kojoj snežni filigran izbuljenog nikada nije razdružen od žudnje za nedosegnutim i novim. Gde izgubljeno i ne postoji. I gde je vraćanje zavičaju pesme, plodni melanholični itinirer, što vodi tamo gde raskoš smrti može obnoviti raskoš stvaranja. Svakad novi prag - život. Gde valja izmisliti zagonetke – “beskrajne oblike preokreta”.

Iznova pronaći drugi jezik reči.

Zemun, april 2010. Tanja Kragujević

Časopis 47. Disovo proleće, br. 41 (11-21 maj 2010). str. 18.

Ana Bladijana

Anđeli i biljke
Izabrao i s rumunskog preveo Petru Krdu.

Biblioteka “Evropska nagrada”. Kov, Vršac, 2009.

Objavljujući ime petnaestog dobitnika Evropske nagrade za književnost, vršačka kuća KOV, inspirator ovog gotovo popinskog, zvezdanog hoda kroz orbite moderne poezije, svojoj već potvrđenoj tradiciji elitne selekcije, i nizu laureta, poput Tomasa Transtremera, Rajnera Kuncea, Miodraga Pavlovića, Tadeuša Ruževiča, ili Čarlsa Simića i Pola Malduna, pridodala je i jednu pesnikinju - rumunsku književnicu Anu Blandijanu (1942).

Tako je, nakon punih šesnaest godina od kako je pesništvo Ane Blandijane prvi put predstavljeno našoj publici (Svedoci, “Atlas vetrova”, Kov, 1993), zahvaljujući ovom priznanju, koje podrazumeva i publikovanje posebne knjige u ediciji “Evropska nagrada”, delo jedne od najomiljenijih i najcenjenijih pesnikinja u savremenoj rumunskoj književnosti, iznova, u još potpunijem svetlu, pred našim čitaocima.

Izbor koji je pred nama, probrano i pregnantno obelodanjuje odlike zbog kojih se ova poezija smatra i tako signifikativno rumunskom, i tako uverljivo evropskom (prevedena je na više od dvadeset jezika i ovenčana najuglednijim nagradama za poeziju, poput Herderove), a zahvaljujući kojima je Blandijana, kako ističe njen prevodilac Petru Krdu, “iako u vreme represivnog režima u Rumuiji proganjana i zabranjivana, izrasla u poetskog stvaraoca koji svojim bogatim i dalekosežnim delom potvrđuje najdublje razloge postojanja poezije”.

Upravo u najdubljim razlozima postojanja poezije krije se i moguća odgonetka enigmi koja fascinira tumače Blandijaninog dela, posebno ulogu koju je ono imalo u promeni stanja svesti, sred monolita socijalnog sivila i pod stegama komunističkih represija, u klimi ideološkog i kulturnog progona.

Jer, upkos paradoksima i apsurdima koji su egzistencijalno, ili stvaralački, obeležili pesnikinjin put, sudbinu njene porodice i njenu ličnu, tokom dve etape komunističke vladavine u Rumuniji, Blandijana je svoj poetski glas zasnovala čisto i nedvosmisleno lirski, ali bez autobiografskih obola i ispovednog patosa, sa gotovo klasičnom ravnotežom kojom njen stih pronalazi svoju meru iskrenosti, i svoj odgovor čitanju univerzalnog fundusa lirskog nasleđa, u gotovo muzičkom rasponu poetskih motiva, koji poput jednog od njenih ključnih poetskih pojmova možemo označiti – arhitekturom talasa – katkad snažnim i čulnim, katkad vanvremenim, reminiscentno mitskim i spiritualnim odgonetanjem ritma ljudske sudbine.

U plimama istorije pak, koje su odredile pesnikinjino mladalačko, ali i kasnije iskustvo, ovaj eminentno lirski, bogato profiliran i samosvojan poetski glas rumunskoj publici je decenijima predočavao, samom mogućnošću poetskog dosezanja dubine bića, i iskustvo duhovne oslobođenosti i prosvetljenja. Individualnu istinu, i artikulaciju posebnosti, ili pak, snažan stav o onome o čemu stvarnost jave i javnosti, u opštim formatima tražene “masovnosti”, individualne potisnutosti i beznađa, ćuti, a represivna vlast ga prezire, i kažnjava.

No potpuni kontrast između političke realnosti prokaženih vrednosti i značaja individue, i odvažne etičnosti Blandijanine poetske reči, bio je dovoljno rečit i eklatantan, čak i u periodima pesnikinjinog izopštenja, kada su se njeni stihovi pamtili i prenosili u nekoj vrsti “usmenog samizdata”, da bi, u svom prirodnom okviru, takoreći čiste poezije, uspevali da privuku neuobičajenu, opštu pažnju. Naime, iako ne izgovaraju ličnu dramu i izbegavaju ispovedni ton, ili lamente zbog pritisaka vlasti, stihovi Ane Bladnijane su, postajalo to sasvim jasno, u slušaocima i čitaocima budili i potvrđivali upravo glad za poezijom - za obelodanjenjem dubokih istina, u ime kojih se poezija stvara.

Neodustajanje od imanento poetske vokacije, u uslovima koji se surovo okreću protiv svakog vida emanacije i potvrde lične vere, moralnosti i delanja, u samom takvom činu već nose stvaralačku komponentu otpora, na koju se, u prilikama uobičajene ili davno osvojene “slobode stvaranja” najčešće zaboravlja, kao što se, spram neprekidne, opšte i vlastite egzistencijalne ugroženosti, u klimi dojava, zabrana, cenzure i izopštavanja, lični integritet i genuini dar njihove odbrane isključivo poetskim delanjem, gotovo na mitski način mogu povezati sa značajem, veličinom i hrabrošću - kako same poezije - tako i za onoga ko je stvara. Pesničke reči, ukratko. Jednako važne za stvaraoca, ali i za njegove savremenike, za vreme nastanka i vreme posle. Kao svedočanstvo - mogućnost svedočenja mogućnostima same poetske reči - koja, kao u slučaju Ane Blandijane, ni onda kada je bivalo teško, i nada sve opasno, do neprozirnosti mračno - ništa nije sakrila.

U takvim uslovima, posvećenost rečima ne može biti tek puka profesija reči, niti goli artizam - ništa drugo, dakle, do potpuna otvorenost iskustvu - egzistencijalna, emotivna i duhovna strategija svijanja gnezda u praznini, vraćanja smisla beznađu, priznanja i prihvatanja ranjivosti, nesigurnosti, traganja za svim formama istine. Koje su uvek pesnikove, lične, ali koje, u svetlosti unutarnjih otkrića, sažimaju i iskustva opšte, “reprezentativne ljudskosti”, i upravo stoga što su samo to - ništa više do senzibilno, u isti mah i složeno i odgovorno razumevanja sveta - one svoj mitski eho i vitalizam iznose ubedljivo, iz ličnog, ali i opšteg hada.

Stoga pesma “Dar”, čije stihove pamtim iz engleskog prevoda, odista deluje autopoetički, i u univerzalnom smislu profetski, kao dvoznačno lice poetske sudbine: “Moj dar je tragičan, kao neka drevna kazna/Sve što taknem pretvara se u reči…”.

Reč-sudbina poetsku avanturu Ane Blandijane tako čini njenim neraskidivim ličnim savezništvom sa saznanjem sveta, ali još pre toga, duboko religijskim shvatanjem poretka zbilje, u kojoj se unutrašnja svestlost i sloboda dosežu etičkom obavezom svedočenja, ovde i sada, i uvek.

Ili, drugačije rečeno, snažna vizionarska strategija, koja orkestrira ne samo predele poetske imaginacije, ali uvek i njih, podsticana je u delu Ane Blandijane i konstantim artikulisanjem unutarnjih otkrića, koji su često neposredan eho i one druge, nezamaskirane stvarnosti, istorijskog trenutka, istorije u načelu, koja se nikada ne odvija van nas.

Lična ranjivost, i razuđena senzibilnost ove pesnikinje, stoga se, umesto ispovedne naracije, opredeljuju za opservaciju, albume prizora iz neposrednog života, obeležene prefinjenim ironičnim parabolama, koje dotiču i na inventivan način saopštavaju iskustvo epohe, što ih čini bliskim i shvatljivim savremenicima, ali, i pored izraženih podteksualnih smisaonih voluta, pokazalo se, ne i sasvim neprozirnim cenzorima.

No i pored zabrana, koje su u nekoliko perioda pratile njen rad, Blandijana je istrajala u svom suštinskom opredeljenju za etiku poetske reči. Poput Eve Lipske, na primer. Koja je, od najranje poezije, stilskim inovacijama i prelomljenim semantikom svog stiha gradila bogati smisaoni prilaz vremenu - prošlom, sadašnjem i budućem - u naglašenom nastojanju da poetsku vokaciju ne liši pogleda na otvorene prelome, i “havarije kontinuiteta”, obračunavajući se tako i sa svakim vidom slepila ili ćutnje pred zločinom, i zlom u čoveku. Jer može se, kako ironično primećuju njeni stihovi, trčati na bojno polje/samo zato/ da bi se u pesmu upisala brojka ubijenih. //… da bi se prepoznao pejzaž iznad budućih/ ruševina. // … Može se trčati na bojno polje/ samo zato/da bi se trčalo).

Blandijana ulogu svedoka izvodi iz složene perspektive, primerene vlastitoj poetici (stojimo viseći/(O vlastitom pitanju/Kao zastava na vešalima), ne abolirajući pasivnost, čekanje da zlo “samo od sebe prestane/Kao što se završava tunel…” (pesma “Svedoci”). Njen osoben glas, upreden u melodiju stiha, jasnovid i upozoravajući, osamdestih godina pošlog veka, i u političkom kontekstu njene zemlje, stoga je prirodno, kontekstualno, delovao i kao opomena, i pubuna – a u očima vladajućeg režima - kao disidentstvo na delu.

Pri tom je ova poezija raskošne senzibilnosti, pre svega, krajnje spontano izražavala i snažno osećanje lične poniženosti, ili sapatništva, u uslovima propisanog življenja, obeznačenosti bivanja i nestajanja, “upotrebe čoveka” - i za pesnikinju jedne još osetljivije i ranjivije teme - zloupotrebe najdublje intime u političke svrhe, pa tako i “upotrebe žene”, u projektu nasilnog rađanja, sa ciljem “jačanja nacije”, koji je doslovce poništavao integritet, slobodu i dignitet žene, čemu je posvećena pesma “Dečiji krstaški rat”, jedna od napotresnijih ove kolekcije, a u vreme svog nastanka, i jedna od naprevođenijih iz tadašnjeg opusa Blandijane. Stihovima ove kratke pesme, rastrzano pulsira bilo “nepitanih majki” (svaka žena u Rumuniji, naime, bila je u obavezi da rodi bar četvoro dece!), uz krike pobune čitavog jednog, još nerođenog naroda, “osuđenog da se rodi”.

U mnogom pogledu ova pesma je egzemplarna, budući da najrečitije svedoči o tome kako u samoj suštini jednog poražavajućeg iskustva (u ovom slučaju dvostruke negacije ideniteta, gde su i nerođeni i živi jednaki stradalnici u potpunoj anihilaciji individue, njenoj asimilaciji u beznadežno sve, i u opštost poništenja), Blandijana, u svom pesničkom biću apolitična, postaje pesnik nepristijanja i otpora. U direktnosti ovog poetskog stakata nije se mogla sakriti, niti ublažiti, tragična realnost, koja čini podlogu pesme, niti njena snažna kritička žaoka.

Kao što jedna posve drugačija, gotovo nadrealistička pesma-plakat, pod naslovom “Sve”, odudarajući od pesnikinjine sklonosti ka melodioznom skladu reči, iznosi tek spisak pojmova, bez komentara, naporedni niz, koji sučeljava rečnik propagandnog zasenjivanja sa njegovim alternativnim, ogoljenim značenjima, koje razgrću stvarnost rumunskog svakodnevlja (… lišće, reči, suze/kutije konzervi, mačke/tramvaj katkad, redovi za brašno,/žitni žižak, prazne flaše, besede/iskrivljena televizijska slika…Pesma Rumuniji, adidasi,/bugarski kompot, vicevi, riba,/sve), obelodanjujući, bez ikakvog vidljivog programskog okvira i ideološkog cilja, stanje stvari – kao validni odgovor spoljašnjim uslovima, ali i imanentnom umetničkom porivu saopštavanja istine.

Pesme ovakvog karaktera i usmerenja najneposrednije objašnjavaju kako je bilo moguće da poezija Blandijane - duboko spiritualna, ali i u svom primarnom osećanju sveta nepotkupiva – jednako prirodno artikuliše opšte stanje egzistencijalnog beznađa, a da pri tom njen duboko poetski, ukusu šire publike neprilagođen govor, upravo po savesti i meri ukupnog, ličnog i stvalačkog integriteta, postane opšteprihvaćen - kao glas zabrinutosti, opomene, podsticaja, i kolektivne težnje ka političkim i društvenim promenama.

Iako u svom poetskom pismu Blandijana ponajpre koristi blagu narativnu razuđenost, prerušavanje kritičkog impakta biljnim arabeskama, upravo jedan prevashodno poetski metod u njenoj pesmi neprekidno stvara i preko potrebnu ravnotežu između imaginarnog i željenog, sa jedne strane, i same zbilje, budući da njena proširena metafora, iz svog polaznog hermetizma vodi u žive detalje i prepoznatljive prizore - dobra ili zla – koje u kontekstu rumunske stvarnosti, ili i van nje, u načelu, nudi sam život.

Pritajena opomena tako je u isti mah i snažni dotok motiva od primarne važnosti za opstanak - za realni život, i život pesme.

Ali u svakom stihu Ane Blandijane ima i nečega od prosjaja molitve i filozofskog taloga, uspomene na esencijalno, na drevno i svevremeno, mnogo puta iskušano i prekaljeno, u čijem posebno spravljenom, novom poetskom supstratu, njen stih deluje kao protivotrov spram “toksina straha” ili kao antišok terapija protiv preteće kolektivne hibernacije. Kao snažan impuls buđenja i podsticaja. “Ne zaboravite da samo spavate. /Setite se da ste živi”, neke su od njenih, na mnogo načina variranih opomena, ili molitvi. “Jer ravnodušnost je”, kaže pesnikinja u jednom svom intervjuu, “sila jača i od same smrti”. A u poeziji je “u igri ono što je život, a to je ono što jednako znaju i pisac i čitalac”, dodaje u istim pasažu, objašnjavajući tako fenomen javnog upliva koji je imala, i koji ima, njena pesma.

Najveću stvaralačku tragediju, uostalom, ili stvaralačku negaciju, jednaku negaciji života, ova pesnikinja, kako se može pretpostaviti, i kako kazuje njena antologijska pesma “Torkvato Taso”, vidi u strahu, oklevanju, u praznini nenapisanih stihova, nekoj vrsti ukletosti, koja je mogući rezultat zastrašivanja, ili samo osećanje ustrašenosti, koja je dakle, posve moguća pošast pasivnosti što se pomalja kao obistinjenje stvaralačke ćutnje: Iz tame je došao k meni, on, pesnik,/Promašeni pesnik iz straha. /Beše veoma lep. Kao na rendgentskom snimku/Videla se poezija u njegovom telu./Poezija nenapisana iz straha.
Probuditi se u toj ćutnji, isto je što i sresti lice ravnodušnosti, uspavanosti, ili - iluzivno verovanje da je “život san” – iskustvo na koje alarmantno upozorava Blandijana, a koje, u izbegavanju stvarnog buđenja, ne može biti drugo, do buđenje usred smrti.

Premda gotovo svaka od ključnih pesama Ane Blandijane predstavlja situaciju koja je poetski do vrha ispunjena, saznajno, emotivno, iskustveno, i koja, upravo takva, predstavlja svet po sebi, to ni iz daleka ne iscrpljuje magiju ove poetske avanture – i njenu višeglasnost.

Reklo bi se, naime, da se u živosti kreativnog impulsa pesnikinje, u svakoj etapi njenog sazrevanja, i u svakoj zbirci, rađa drugi stvaralački personalitet, koji na svoj način postaje oličenje hrabrosti i spremnosti na različite kreativne izazove. U samoj suštini, to je odgovor stvaralačkog poriva iskušavanju kontroverzne prirode same poezije, i druge strane reči.

A time i one koja izvire iz tišine.

Tako će niz pesma ovog izbora (na rumunskom jeziku do sada su publikovane tri knjige izabarane poezije Ane Blandijane) osnovne fenemene njenog pesništva - kao što su život, smrt, imaginacija, san – prikazati u nekoliko različitih spektruma značenja.

Između ostalog, to obelodanjuju i potvrđuju njene sublimne vizije, posvećeni regioni imaginacije i natčulnih spona vidljivog i nevidljivog - njena “zemlja sačinjena od ptica” – sjajne, minijaturne slike crkvica sa ptičjim krilima, koje preleću svakidašnje prostre naše teskobe, i oslobađaju nas bedema konvencija, dvoskrukih klopki života i smrti (“Zasede”). Tu se njene metafore neopaženo iskradaju u prefinjene evokacije, u prizore čija mekota sugeriše “jezik zvona/u katedrali od vune”.

“Biti pesnik”, uostalom, kako je jednom izjavila, “nije profesija, već misterija”.

Tako odbljesci realne sakralne kulture Blandijane, svešteničke kćeri, njeni od rane mladosti sa njom srasli ideali dostojanstva, etičnosti, unutarnje harmonije i čistote, koji je i dalje vode i inspirišu, prerastaju u reminiscentne evokacije eleusinskih tajni ili prosjaje poetskog zaveštanja Lučijana Blage, nadnoseći se, u isti mah, nad egzistencijalne tačke zebnje, da bi u novom, nadrealnom prostoru, osvojenom posvećeništvom i meditacojom, u tišini, i u slikama otvorenim pejzažima transparencije, označili duhovne regione u kojima se ništa ne gubi, “samo se vreme skuplja u duši”, i gde se granice na čudesan način pomeraju, premeštaju i preokreću, dobijajući druga značenja, nekog pogleda oduvek, nekog oka “od iskona”, pred kojima se ništa ne može sakrati: “Kao da si sahranjen u nebu/Pre nego što bi dospeo u grob” – kako objavljuju njeni razgovori sa tajanstvom, sa drugim licem sveta, drugim glasom po sebi, bliskim neimenovanom apsolutu mira i tišine, “Iz koje sve teče/Kao krv iz rane”. Tako nam poverava naime, izvanredna, dvanaestodelna pesma “Tvoja tišina”, prevedena iz pesnikinjinog neobljavljenog rukopisa, koja kao da ostvaruje upavo onu stranu poetske paradigme, koja, iz nevidljivog prisustva, nakapalog u mistiku saznanja, vodi u neku novu ili drevnu prirodu bezglasne reči.

Ne dozvoljavajući svom stihu, ni u jednom motivskom krugu, potpuno ukotvljenje, klasičnu, neupitnu mirnoću i prizvuk definitivnosti, Blandijana je pre svega pesnik modernog poetskog čula, spremna da intenzivira sopstvena vidna polja, da ih dovede u bliske dodire, i da na taj način načini hrabre iskorake, ukrsti nove svetlosti, i hibridno obogati svoj poetski sveden, rafiniran lirski prostor.

Njena pesma je stoga uvek živa tvorevina, arhitektura u pokretu, u čijem je središtu čovekovo biće, smrt kao blizanac života, i ushićenje kao dvojnik zebnje.

Tu sloboda svih postavljenih pitanja podazumeva blago, katkad i humorno i igrivo odobravanje njenih anđela, spemnih da je prevedu ka nepoznatom, neiskušanom, ka homogenizaciji najudaljenijih prostora, što vode od snova do buđenja, pa iznova u stvarnost egzistencije - ali sa novim prtljagom, u kome je smisao izliven od nekadašnjeg i od potonjeg života, do vrha ispunjen sabranim iskustvom, sazdanim od različitih trenutaka u vremenu istorije, ili od bezvremenog časa mističnih otkrovenja.

Njene biljke, koje znaju tajnu “buđenja iz mrtvih”, kao i njena poetika čulnosti, zamamnog bivanja u telu, i nije drugo do slavljenje života u svom rasipništvu sekundi i minuta (pesma “Linija”), ali i njeno unutarnje posvećeništvo koje - ništeći prazninu – prerasta u pesničku filozofiju, unekoliko i divinaciju metamorfoze – delimično obistinjenje ove poetske vere - bez koje se ne može zamisliti čovekovo neumiranje, u dugom sledu vekova, u svoj njegovoj ugroženosti, i slavi stvaranja.

A to je zapravo svekoliko pouzdanje pesnikinje u svudprohodne reči: reči-otkrivaoce, i reči-svedoke, reči sa pokrićem, koje i naše celokupno postojanje čine pismom. Tragom u vremenu, i pamćenju.

U isti mah, to je očaravajući poetski fantazam negiranja crte, brisanja granice - što svaku udaljenost čini prepoznatljivom i bliskom, a sve nemoguće, u suštini, u jednoj tačci vremena i prostora, mogućim.

Za Anu Blandijanu to jeste sinonim pisanja, i postojanja.

Nagoveštaj i potvrda pobede života. Njim samim.

Očekivana, a u njenom egzemplarnom slučaju, i desegnuta, poetska istina.

Polja, časopis za književnost i teoriju, br. 462, mart-april 2010. Str. 199-203.

Eva Lipska

KAZINA ISTORIJE I DRUGI IVERI

Mapa ove poetske i filozofske priče zasuta je upozorenjima Pažnja: stepenik, kojima Lipska postavlja pitanja o smeru kojim idu naši putevi.

Kada je, u ranoj poeziji, Eva Lipska (Krakov, 1945) zapisala - “Oteću/ zemlju koju mi je podario jezik” - nije se slutilo da će reč ovom istoričaru umetnosti postati vokacija, niti da će upravo ona, na paradoksalan način, revolucionisati poetski govor - oslobodivši ga reči – njihove armijske brojnosti i gotovosti, i ritualne službe nasleđenim značenjima, što nas odvode daleko od “neuroze neumitnih sudbina”, koja čini potekst njenog uzbudljivog poetskog štiva.

Impuls lirskog bunta u Lipske odveć je intiman i suptilan, da bi se mogao podvesti pod steg glasnosti ili novi talas, za koji je najčešće vezuju. Ključ njene pobune je u onome što brižljivo proučava, razume i oseća, a njena lirska toplina namesto solidarnosti odabira empatiju, duboko vezanu za sudbinu pojedinca, dok ironijski obrti intelektualne strasti, porinuti u apologiju običnosti, istrajno grade afirmaciju onih vrednosti koje, po sebi već, znače život. Ova odbrana “velikog-malog carstva postojanja”, dramatskim skicama poeziji vraća aromu poetskog konkretizma, lišenog ukrasa i suviška priče, i ta neposrednost pojednako je zanosna, ogoljujuća i prodorna, jer stenogramskim prečicama vodi ka mreži osetljivih kritičkih preispitivanja vremena koje živimo, čini nas povlašćenim, i zabrinutim, uzvanikom u trijumfu gotovo slučajnih preživelosti lepote u poplavi beznačajnosti, “liturgija kupovine” i festivala ispraznosti - iz kojih svakog trena iščili po čitav arhipelag čovekovog nasleđa, neki antropološki smisao, ili nezamenjiv koenzim opstanka.

“Virus prolaznosti” i napukla “osa točka istorije”, kao lajtomtivska odredišta, trgovi su, koji u pesmi Lipske sabiraju sintagme, fragmente ukrštene semantike, brzometnih refleksija i kontroverzi, čija nadstvarna legura humorne i tragične konotacije nije plod puke poetske igre niti katastrofične inspiracije, već lucidni uvid, apdejtovani izveštaj, unutrašnji glas, mislena distanca, što sred narastajuće fantomske stvarnosti ostavlja precizan trag o suštinama kojima nedostajemo, o tragici egzistencije. Jer mi smo, sugerišu njeni stihovi, jedini odgovor na pitanje “zašto je tako”, i jedina odgonetka enigmi koja nas sapliće.

Rođena u “biografiji od ratnih otpadaka”, na ruševinama jedne zemlje, ali i jedne civilizacije, Lipska nove generacije, “ulogovane” u praznini i “praktičnom pejzažu”, podseća da je “parna lakoća postojanja”, preinačila zakon kreacije i opstanka, u opsenarsku, večnu mladost sveta, čineći nas “akcionarima zagrobnog života”. Njene smele konfrontacije, koje vezuju dubinu pada i odsustvo pamćenja (U venama antička tragedija/Na stolu bele jagode), samo su jedan vid strategije da se iskustvenim paradoksom, van knjiških “poruka”, uspostave vidljivi spojevi između praznine i značenja, iščeznuća i postojanja.

Mapa ove poetske i filozofske priče o potomcima usnule sadašnjosti i naslednicima ispražnje budućnosti (Njutnova pomorandža), zasuta je upozorenjima – Pažnja: stepenik - kojima Lipska postavlja pitanja o smeru kojim idu naši putevi, bez naše odgovornosti, i napakon - bez nas. Sinkope koje pak pesnikinja uspostavlja u istorijskom vremenu, otpor su istrajnostima nasilja i zla, pri čemu je upravo prošlost Evrope snažan podsticaj njenom imperativu kulture sećanja (zbirka 1999), smenjujući se sa ironijskim otporom afaziji, “nepismenostima” novog doba, (“Mein Kampf čitaju analfabete!”), u kome nas prosto “mirenje sa vibracijom zločina” smešta u kazina istorije (zbirka Negde drugde), noseći, i u visokotehnologizovanom svetu ugodnosti sve “zajedljive boje/proigranog života”.

I nežna, i nemilosrdna, poezija Lipske, disperzivnim tonalitetom i jezikom savremenosti, demaskira laki dah slobode što jezdi kontinentima i zaklanja zlo, usidreno sred opšte “brbljivosti”, koja uvek “zaglušuje nečije dozivanje u pomoć”, a čovekov udes zaodeva parodijskim sjajem lažnog mira, gde “svet skrojen po našoj meri/ispod kratkotrajne tkanine neba/ima preuske rukave i vašarsku kapu”.

Zahvaljujući trajnoj pažnji svog prevodioca, Biserke Rajčić, jedna od največih pesnikinja danas, Eva Lipska davno je u nas više nego gost. Knjiga Pažnja: stepenik počasne serije Zlatni ključ Smedereva, pak, najobimnija je, pri tom dvojezična selekcija - omaž laureatu, i poeziji vanredne snage. Očaravajuće i otrežnjujuće u isti mah. Njenom poetskom iveru, “cepki”, koja boli, i ne da se otkloniti.

Jer parajući “nebo hipokrizije”, otkriva ugrožene potpore opstanka, ispisujući pri tom i svoju oporu, i zanosnu, pohvalu životu.

“Blic”, Dodatak Knjiga, god. II, br. 60. - 6. decembar 2009.

Tasos Livaditis

GOST IZ BLIZINE

Kada u našom profesionalnom, ili istraživačkom i zanesenjačkom bavljenu književnošću posegnemo za pojmovima, i terminima, kojima je drevna grčka kultura dala značenje, pa i današnji značaj: bilioteka i poezija, apejron i logos, onirika i semantika, kada, u našoj žudnji da podržimo i osnažimo svoja nadahnuća, pomenemo nebeska sazvežđa, ili aludiramo na mitske i filozofske motive i simbole, kada zatražimo pomoć muza koje su zaštitnice Lire i umetnosti - mi spontano, i duboko ukorenjeno, misleći naš svet, mislimo neizmerno bogato nasleđe, koje upravo iz žive prošlosti Grčke, baštini univerzalna moderna kultura, knjiga, filološka misao, i samo stvaranje.

Helikon i eros stvaranja i u današnoj modernoj književnosti, imaju za nas bezmerno podsticajno značenje, ali se isto tako divimo velikoj grčkoj kulturi i mestu, posebnom značaju koje ona, u svojoj visokoj hijerarhiji duhovnih vrednosti, obezbeđuje, neguje i čuva - za svoje pesnike.

Korifejski sjaj pripada tu pesnicima, koliko i samoj poeziji, i to je ono što nas pri svakom susretu sa grčkom kulturom i književnošću, i sa našim prijateljima i kolegama, zadivljuje i inspiriše.

Kao pesnik, i urednik, i kao čitalac, usuđujem se reći, da su i za sve nas, velika imena grčke moderne poezije, hleb i vino.

Od velikog Grka iz Aleksandrije, Kavafija, do Jorgosa Seferija i Odiseja Elitija, dobitnika nobelove nagrade za poeziju 1963, i 1979, i Tita Patrikija, dobitnika naše ugledne Evropske nagrade za 1994, do monumentalne figure Janisa Ricosa, čiju sam izabranu poeziju imala čast da kao urednik objavim i promovišem 1983, mi smo upoznali ne samo velika pesička imena, već neponovljive poetske svetove.

Ko i malo zna o grčkoj kulturi dvadesetog veka, zna i to da se u modernom poglavlju grčke književnosti realna istorija dramatično preplela sa pesničkom istorijom, a pesmu učinila svedočanstvom složenih i zapretenih istorijskih, društvenih puteva, i kako uvek biva, pre svega individualnih iskušenja i patnji, ali i neverovatnim izvorištem nade.

Pesma je polje ujedninjenja sumnje i ljubavi, života i smrti - infernalno i rajsko - jer bi, pred paradoksima istorije, kao i u antičkim dramama, ili kako kaže velika savremena poljska pesnikinja - bilo suviše jednostavno/pasti u očajanje. Ili umreti.

Pesmi je sve povereno, i u kazamatima, i logorima, i u sanjanim predelima doma – i pre samog čina njenog nastanka - njoj je sve zaveštano. Ona je sve oduzeto i sve vraćeno. Stoga u samo jednom Ricosovom stihu, koji je i čitava pesma, može biti sav paradoks postojanja koji u deliću sekunde može postati ništavilo, a koji opet znači, slavim i posvećujem: Sunce – rana koja zaceljuje.

To uzvišeno jedinstvo poezije velikog barda, prepoznajemo i u poeziji drugačije poetske palete, čudesnog emotivnog, dramskog i lirskog naboja, prigušenog sjaja stilske otmenosti, i začudnih slika proizašlih iz rane koja sanja sunce. Jer upravo danas, u naš kulturni i poetski prostor uvodimo jedno blistavo ime moderne grčke poezije, koje nam je do sada bilo manje osvetljeno – ime i delo Tasosa Livaditisa.

Njegovi potresni stihovi, svedočeći o dubini patnje, iz ponora duše visoko uzdižu iskrenu, ljudsku i poetsku reč.

Ona je i ovoga puta, kao u svakoj velikoj poeziji, svedok čovekovog udesa koji se još od biblijskog i antičkog, čini večit, ali ga u okeanskom prostranstvu duše, i potresima sudbine, samo veliki duhovi sažimaju u jednoj jedinoj reči, čovek. Kao što je rekao Jorgos Seferis, ta jednostavna reč, i danas, kao nekad iz Edipovih usta, pred Sfingom, “u stanju je da uništi čudovište”.

Izbor iz poezije koji danas imamo čast da predstavimo, pod naslovom Violina za jednorukog, pokazuje da je u svakoj od svoje dvadeset dve poetske knjige (od kojih je jedna objavljena posthumno), Livaditisov stih uvek različit, a jednako dramatičan, ali zapravo uvek ljubavan, na momente - spiritualan.

Jer, kako sam nedavno napisala u svom eseju, u pokušaju tumačenja ovog velikog pesnika – “trajno lišen nade u pacifikaciju velikih sila koje upravljaju čovekovim životom a koje dvoje i njegovo biće, bez izmirenja u sebi samom, Livaditis ostaje, čini se neminovno, pesnik trajno vezan za pogled iz same rane. Srastao sa njom, koja mu je dodeljena kao neki tajanstveni, duboko pohranjeni i bezmerno osetljivi instrument, namenjen upijanju bola, a potom i vežbama, i oglašavanju duše. No istovremeno obavijen i nekim netraženim, ali ipak dosegnutim oreolom, što zrači posvuda u ovoj poeziji, vidom višeg saznanja, produbljenog tegobnim i pročišćujućim zagrljajem pesme. Uslovljenim pri tom, iskustveno, emotivno i misleno, kolopletom životnih tokova, sopstvenih i inih, svojom sudbinom i sudbinom mnogih, i najposle, onim jasno uočenim sudbinskim svojstvom egzistencije po sebi – što kao umnoženo sočivo – i višestruka značenjska i zvučna podloga Livaditisovog poetskog teksta – emanira snagu vizije, hipersenzibilnost, dramatski napon i violinski tembr glasa odabranih, uistinu retkih”.

Pleni nas ta uzvišena i jednostavna istina poezije, koja je patnjom dosegla svoje oslobođenje i svoju poetsku lepotu, a ništa nije sakrila - suprotstavljajući se užasu, zlu, ili prosto, praznini, prosvetlivši svako zrno tame, kao puščani metak - zaustaviviši ga - čudom pesme, u zraku, pretvarajući ga u mogućnost da postane nešto drugo, da ga ne bude, zavijajući ga u pismo, pesmu, u poruku svog iskustva, apsolutno i do kraja svim registrima podsvesti, čula i duha proživljenog, kao svoje nasleđe - nama, i budućnosti - sa fascinantnom plemenitošću i toplinom.

Kako i kaže njegova pesma Sejač: Hajde, hajde, posej i mene, čoveče moj, dobri moj. /Rodiću ti mnogo pesama.

I još više jedan njegov tragičan, mističan san, o čistom prisustvu svetlosti, koja nema drugog izvorišta do same duše, u stihovima ugraviranim na nadgrobnoj ploči Tasosa Livaditisa:

Jednom ću ponovo doći. Jedini sam naslednik.
I dom mi je gde god pogledam.

Ponosni smo što prinosimo u ove dane svetkovine knjige, našim čitaocima, na našem jeziku, ovakav dar. I što smo tako, prisutni u onom domu od stihova, u koji je, ispostavlja se, ovaj pesnik, najposle, najviše verovao.
On je još jedan ugaoni kamen u mostovima između naših kultura. A bio bi nezamisliv bez svojih strpljivih graditelja.

Zahvalni smo gospođi Gagi Rosić, proverenom ambasadoru i Grčke i Srbije, na prilježnosti i toplini kojima je obojila svoj prevod, ali jednako tako i svima koji su ovaj poduhvat učinili mogućim, verom, plemenitošču i pesničkim osećanjem bratstva dve kulture: porodici Livaditis, i njegovom predanom, uzornom i brižnom izdavaču, izdavačkoj kući Kedros, iz Atine, sa kojom nas već vezuje, čini mi se, pouzdano prijateljstvo.

Povezao nas pesnik Livaditis. Čitajte ga.

I razumećete više od jednog vremena.

54. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, štand počasnog gosta, Grčke, 1. novembar 2009.

Tasos Livaditis

PODRUM

Kada bi Bog jednog dana počeo da nabroja šta je sačinio,
zvezde, ptice, semena, kiše, majke, bregove,
verovatno bi jednom završio. Ja sedim ovde, sam,
u ovom vlažnom podrumu, napolju pada kiša,
i brojim greške koje sam počinio, bitke koje sam vojevao,
žeđi, ustupke,
prebrajam svoje zlo, katkad čudesno, svoju dobrotu
često nadmenu, brojim, brojim, i nikad ne završavam
- a vi, vi poniznosti, vežbe moje duše,
duboki, hranljivi hlebu, večni bole moj,
sva svežina budućnosti peva u mojim zglobovima
dok me guši glad hiljada sirotih predaka,
i, o porazi, moji pratioci, koji ste me u jednom trenu
oslobodili večnog straha od poraza.

I ja sam jedan Bog u svom svemiru,
u ovom vlažnom podrumu, napolju pada kiša,
svemir jedan neistražen i beskonačan i nepredvidiv,
jedan Bog nimalo besmrtan,
zbog toga i uzdrhtao od ljubavi prema svakom potresnom
i neponovljivom trenutku.

Violina za jednorukog. Izabrane pesme. Izbor i prevod sa grčkog Gaga Rosić.
Biblioteka “Arijel”, knjiga 5. Agora, Zrenjanin, 2009.

PODRUMI, SUTERENI, MANSARDE, ILI : O VEŽBAMA DUŠE

O nama još uvek malo poznatom grčkom pesniku Tasosu Livaditisu (1922-1988) teško je progovoriti sa pouzdanošću punog razumevanja, pogotovo je teško impresije i prva saznanja iskazati sažetim i sintetičkim tekstom, budući da bi on morao navesti, i sabrati, više dominantnih dimenzija ove poezije, što po sebi znači i više profila, koji se u ovog pesnika ukazuju kao podjednako verodostojni oblici njegovog poetskog pisma, i bića. Što istovremeno znači - i tako mnogo poetičkih opcija koje se smenjuju - kao da nisu rezultat optimalnog, ili u jednom trenutku nužnog izbora onoga ko govori i piše, već čitavog mnoštva, koje u neizmernoj i neutaživoj paleti pesnikovog dramatskog i lirskog osećanja sveta, podjednako traži svoju meru prisustva u poetskom tekstu, budući da kao konstantni, i krunski, autentični zalog svakog iskaza, podrazumeva raznostrano obilje u pesniku samom. Generalno uzev: mekotu i finoću konstantnog lirskog fluda, ali i ukrštena sečiva često do paroksizma suprotstavljenih egzistencijalnih i poetskih uvida.

Zahvaljujući knjizi izabrane poezije Violina za jednorukog (koju je za zrenjaninsku “Agoru” priredila i prevela Gaga Rosić) prvi put smo, na našem jeziku, na samom pragu upoznavanja poetske pojave čija eksluzivnost, uveliko uvažena u sazvežđu najizuzetnijih vrednosti u modernoj grčkoj poeziji, nosi sva obeležja megaznačenja. Ili, drugačije rečeno, onih vanrednih svojstava, koja neprekidno dolaze do vrhunca, dozrevaju i obnavljaju se u epicentaru jednog vanserijskog poetskog vulkana novuma, ljudske i stvaralačke samosvojnosti, koja je tokom godina istorijskih nemira i tragici epohe grčkog građanskog rata, kao i kasnije, u novoj građanskoj klimi, uzrasla, stalnim stvaralački ogledanjem i samoistraživanjem, do kulturne ikone što nepatvoreno zrači sopstvenom magijom. I harizmom velikih - u isti mah ranjenih i posvećenih.

Izlazeći “iz sna u život”, sa svojim koferima neostvarenog, i vukući sa sobom, kako bi sam rekao, rukopise jednog velikog doba, i namah tonući, iznova, u drugi san, u kome je uvek budan, lišen sna (kao što “mrtvi sede bdijući u našem snu”), Livaditis svojim pesništvom neprekidno gradi viziju ugroženog, senovitog sveta stvarnosti, kome udahnjuje autentičnost realno doživljenog pakla, katkad i pesničke sublimnosti kolebljivog raja. Jednu dramaturgiju, dakle, koja prati kontraste ideala i stvarnosti: hoda po vodi, i kroz oblake, dok su snovi odeća duše onog ko korača “nazeštićen i lep”, no čiji je rasap, sred rigidnih rituala pragme, jednako čvrsto utisnut u jednostavnost i nepatvorenost njegovih stihova, sazdanih poput dečijih “epistola bogu”, ili ljubavnih pisama životu, ali i isto toliko iskrene i gorke sume spoznaja o zabludama i porazima – onoga ko je verovao i voleo.

U obe ove fasete Livaditisovog pisma stoji stigmatično utisnut trag neispunjenja, praznina, na čijem mestu bi, možda, u nekim srećnijim prilikama, mogao stajati kružić izmirenja, kao u libeli. Neka, bar simbolična naznaka katarze, koja u njegovim ličnim doživljajima i vizijama sveta, upravo ponavljanim, pa i trajnim izostankom, sazdaje pritajeni moto same poetske vokacije, ispisan u jednom jedinom stihu: Moj poziv: neostvarivo. Da bi, već u narednom krugu lirskih preosetljivosti i snažne slikovnosti što prati Livaditosove emotivne iskorake, pesnik ovakve ekslamacije zamenio skrupuloznom egzegezom, koja pripada refleksiji uznemirenih, vazda upitanih: Naravno, sve su ovo preterivanja moje mašte - /kako drugačije da opravdam svoje prisustvo u jednom neshvatljivom svetu („Suđenje stoleća“).

Menjajući rakurse svoje vizure, i intonaciju svoga glasa, zauzimajući i sasvim opozitne pozicije u svom vidnom polju, trajno lišen nade u pacifikaciju velikih sila koje upravljaju čovekovim životom a koje dvoje i njegovo biće, bez izmirenja u sebi samom, Livaditis ostaje, čini se neminovno, pesnik trajno vezan za pogled iz same rane. Srastao sa njom, koja mu je dodeljena kao neki tajanstveni, duboko pohranjeni i bezmerno osetljivi instrument, namenjen upijanju bola, a potom i vežbama, i oglašavanju duše. No istovremeno obavijen i nekim netraženim, ali ipak dosegnutim oreolom, što zrači posvuda u ovoj poeziji, vidom višeg saznanja, produbljenog tegobnim i pročišćujućim zagrljajem pesme. Uslovljenim pri tom, iskustveno, emotivno i misleno, kolopletom životnih tokova, sopstvenih i inih, svojom sudbinom i sudbinom mnogih, i najposle, onim jasno uočenim sudbinskim svojstvom egzistencije po sebi – što kao umnoženo sočivo – i višestruka značenjska i zvučna podloga Livaditisovog poetskog teksta – emanira snagu vizije, hipersenzibilnost, dramatski napon i violinski tembr glasa odabranih, uistinu retkih.

Sudbina, i pesma, kao njen dublji, dvostruko obelodanjeni trag, uvećana jasnost bola egzistencije, projektovani su u Livaditisa iz uvek drugačijeg, iskošenog ugla, iz izmeštenog, lutajućeg i zanavek izgubljenog doma sveta, ali isto tako i iz uvek na nov način potvrđene lirske optike, sažetosti i jasne vrednosti lirskog zapisa preotetog od nepodnošljivo neosetljive i utvarne stvarnosti, što u svakom trenu nalikuje delu čudovišne, vanstvarne mašte, a jednako i iz posebnog ritma i melodije prozaida, nastalih u trenutno sročenom podrumskom zaklonu za reči, suterenu zbilje, sred zbiljske oluje i uspomena.

To je uznemireno jezgro, iz koga potiče Livaditisov specifični lirski ton, i stihovni hibrid njegove u stalnom kovitlacu metamorfoza na drugi način sročene kidljive sage o varljivosti utočišta, doma i gnezda, o rani, koja jedina netremično gori, i boli. Jer svet je, reći će pesnik, jedna uvek lična priča, a njegov vlastiti napor da ga razume i odredi, pretvoren je u nebrojene lirske pokušaje da se omeđi “ništavilo koje upravlja našim životom”.

Opsesivna žudnja da se i taktilno, i očima slepih, potvrdi hajdegerovsko prisusustvo, smisao božanskog čuda i čovekovog postojanja, u jednoj već prvim danom postanja ugroženoj svetlosti, u životu kao vanstvarnoj igri senki, u kojoj se “u znak sećanja na mrtve vraća dan”, tako postaje lajtmotiv celokupne Livaditisove poezije, i njegove katkad užareno stvarne i grcave, katkad lucidno osvetljene, katkad pak zaumne pesničke provere egzistencijalnog, etičkog, stvaralačkog i metafizičkog aspekta istog pitanja - ko smo, i ko sam, u varljivoj postavci sveta-doma, u pustoj kući, kojom, kako kaže pesnik, “lutam, toliko iscrpen da lampa koju držim misli kako se kreće sama”.

A Livaditisova rana, reklo bi se, duge je anamnestičke boli: jednako otvorena pred puščanim metkom najbližeg suseda i druga, u metežima i logorima građanskog rata, u prašini nemogućeg potonjeg puta – traumatskog motivskog podsetnika postegzistencije:

Moja majka je umrla,
moja voljena je otišla,
drugovi su me izdali,
godine prošle.
Sad mogu da spavam u miru.
Sve se
desilo. (“Priča”)

Pesnik osebujne i snažne osećajnosti, Livaditis čak i u svojoj lirici erotskog naboja reflektuje nemilosni ugrižaj tanatosa.

‚‚Volim te, volim te" govorio sam. Oblačila si žurno haljinu:
‚‚Večeras je sveže".
Oči su se tvoje zakivale neprestano iznad vrata
onim neodređenim pogledom
koji imaju zarobljenici i zaključana deca.
Pa sam plakao i ljubio te očajnički
i grlio beznadežnim rukama,
al bilo je kao da sam grebao noktima ravnodušnu zemlju
jednog groba
u kom su već sahranili čitav moj život („Jedna žena“, 2)

Tako njegova pesma kao da zapravo počinje nakon jedne već doživljene smrti, nakon uvek novog rasula, raspada slike o celini i svake mogućnosti saglasja sa sobom: U početku beše haos. / Posle sam rođen ja, sam, u jednom svetu napuklom/ sa jednim odrpanim Bogom koji je lutao od vrata do vrata/ proseći svoje postojanje./ Onda smo iznenada postali dvoje/ poljubili se/ pa je jedan počeo da ubija drugog („Postanje“).

Ona je upravo u toj drami jednog posle, u nebrojenim njegovim preobražajima u vremenu, i istosti te realnosti udvajanja, udaljavanja, disolucije Jednog, u višestuko, suprotstavljeno sve.

Ona je i u prosjačkoj odeći uličnih skitača, u hotelskim sobama, predsobljima, mansardama, kuhinjama i škrinjama, među mističnim uhodama i najtamnijim duhovima prošlosti, sred ugroženih glasova iz širokog spektra alter ega, koji govore iz neizvesnosti, iz jedne već izgubljene, proćerdane, nepostojeće budućnosti.

Ona je ta što se iz duše prenosi u svet verbalnog, jedva iskaziva, i zato je mnogo puta iskazana, najemotivnija, najezoteričnija, najpronicljivija šaka reči, bačena u svetlo dana, kao esencijalna, minijaturna povest o ličnom iskustvu u istorijskom vihoru, u procepu palog vremena, i o samo naizgled margilanoj priči iz velike povesti o čovekovom udesu, i polomljenim duhovnim, božanskim, ljudskim potporama njegovih uporišta.

Livaditis još od rane faze i prve zbirke Ova je zvezda za sve nas (1952), vlastite strahove, preispitivanja i frustracije (Između nas su bacili ljudi svoju veliku senku/Šta će biti od nas, voljena?), duhove sopstvenog života čini kazivačima poetskog štiva, i prevodi njihove fragmentarne ispovesti u sve potonje zbirke (objavio je dvadeset i jednu, a njegov uvek isti izdavač, atinski Kedros, publikovao je i knjigu Rukopisi jeseni, 1990, posthumno), uspostavljajući ih tako kao lutajuće motive, koje objedinjuju sveprisutni likovi božjaka, ljudi od papira, što nestaju u kiši, a koje on tužno i volšebno na svoju poetsku scenu vraća kao nove nevoljnike, kradljivce “velikog značenja”, onog, u čijoj se neodrživosti, ili neodržanju, krije jedna od najpotresnijih, i najsamosvojnih poetskih žaoba novog vremena, nad rasapom stvorenog u jednom polovičnom, nedorečenom, nedosegnutom svetu, zanemarenom, neobnovljenom ljubavlju. I stvaranjem.

Mada nije bilo nikog, ‚‚jesi li tu?" pitao sam - šta sam drugo mogao da radim – kaže u jednoj pesmi Livaditis, i to odsustvo subjekta, u njemu samom, i to postojanje što neprekidno prosi svoju egzistenciju, ispružene ruke,/skupljajući paru po paru sve vekovne, /nevraćene dugove čovečanstva/čoveku, upisuje se kao veliko i osiromašeno nasledstvo jednog vremena, neutešno upućenog onom koje sledi. Jer onaj koji piše Priručnik eutanazije (1979), na samom je već kraju kraja, “konačnom i nepromenjivom kao aritmetika“, na tačci izdisaja čovekove odiseje, na ravnodušnim, ogluvelim raskršćima, gde u šešir božjaka “padaju oči”, i gde i napušteni stvoritelj silazi među svoja dela, u čovekov svet, kao u razrušeni mauzolej, izneveren kosmos stvorenog - žedan potpore bića.

Ova vrhunska slika udvostručenog gubitništva, što odjekuje prazninama, i traži milost novog otkrovenja, pročišćujućeg podvižništva, nakon kojeg više neće biti ostavljeno “bez vaskrsenja čitavo jedno nebo”, spada u red najemotivnijih, ali i najlucidnijih opomena izrečenih sopstvenom vremenu, i uistinu je redak, višeznačan poetski testament darovan potomcima i kulturnom nasleđu.

Taj hromi, hromi, nedostatni i ravnodušni, oboleli svet, u kome pada kiša uvek mirna /bešumna, /dok uvija svet u krpu sivog platna/kao ruku koju su odsekli pa idu da je pokopaju… to je Violina za jednorukog.

I upravo se značenje jednorukosti, iz naslova knjige objavljene 1976, trajno uselilo u gotovo sve motivske cikluse i zbirke ovog pesnika. Od ranih ljubavnih pesama, kataklizmičnih pohara ljudske prirode kojima je, zajedno sa Janisom Ricosom, u ranoj mladosti bio svedok na ostrvu Makronisos, do postrevolucionarne nezalečivosti, kontroverzi modernosti, urbane praznine i “pohabanosti vremenom”, do metafizičke samotnosti u dubinama, gde je “Bog je izgledao jako sam”, čini se da je pesnik svoju gradnju i svoj lirski svet zasnivao “skupljajući parčad noćne more”, baš kao što “neki čovek, verovatno, može da svira u violinu i jednom rukom, dok drugom treba da drži svoj život”.

U bezdomnosti sveta, Livaditis je svoj istinski dom nalazio sve dok traje pesma. Uvek jedna nova Mala knjiga za velike snove, da se poslužimo naslovom njegove zbirke iz 1987, biva uvod u “posthumnost” čovekovog dela, iznevereno nasleđe potpunosti, započeto prvim danom nastanka sveta, odvajanjem noći i dana (Ove sam stranice napisao čim su me izbacili iz raja,) čija snažna metaforika u Livaditisovom delu nalazi svoje čudesno obilje, svoj pandemonijum, i okrepljujući hijatički spoj svetosti i tragizma, koji naseljava njegove stihove sve do posmrtno objavljenih Rukopisima jeseni 1990. Jer uvek je pesma njegov lični i neophodni zavežljaj bezdomnika, obnovljena mala nevinost trenutka, iz kojeg, umesto blizine vlastitog života, vreba bezdan izgubljenog.

Gde život i san menjaju mesta, i onaj koji spava najčešće biva sva budnost umrlosti, a onaj koji se vazda budan, jeste živa slika poraza, koji, i kada su opšti, nisu ovom pesniku manje potresni, i bivaju upisani u lični dnevnik tuge ovog u svemu posebnog i bezmerno senzibilnog liričara. Nije stoga neobično što najčešći glagol koji se otrgne sa zasuna njegove osetljive vizije sveta glasi srmačivati se, a taj sumrak i suton otiskuju se ovim stihovima kao zasenčena jedra, svim nijansama uznemirenog osećanja postojanja i bića.

Jer, ova poezija, ispisana tinjajućim žarom doživljenog, koje se kao iskustvena forma čuva u svom rasporedu pogašenih vrednosnih sazvežđa, što neprestalno ranjavaju, obrušavajući spoljni svet, a sakateći samo biće – predstavlja neprekinut tok agonoje, koja, u vazda novom pretapanju autobiografskih motiva i fragmentarnih slika, nalikuje nagorelim freskama, ali je iz njenog raspolućenog živog instrumenta prati i neutažena molitva, neispunjena potraga, a tako svakad, i “nostalgija neizraženog” – u jednom paradoksalnom, feniksovskom naletu svežine, koji novim stihovima otire dim i prah, vraćajući poetske, sasvim intimne embleme ove poetike prvotnoj čistoti: Ali moja pohlepa, kao veliki talas, ovo je spirala, pa sam sve opet pronalazio tek iznedreno iz božjih grudi. („Pesma“)

Ništa iz reda poetskih iskaza Tasova Livaditisa ne nalikuje nasleđenom ni konvencionalnom poetskom govoru. Nikakvom unapred smišljenom poetskom kodu, književnoj i poetskoj formuli. Samo pesnikovo iskustvo iskazuje se kao tekst, i njegova nužnost, ram narastajuće, uvek nove, iskošene slike, udarnih profila i dimenzija. Upravo iskustveni fragmenat, opor i oštar, sobom kroji i svoj mizanscen, određuje svoj poetski pejzaž, diktira ivičnost teksta, njegove ultraizražene boje, i istovremenu njegovu ispunjenost vrhunskim emocionalnim sublimatom.

U sudaru zadatog i željenog, siline udarca i pozleđenosti, između izgubljenih opni prvotnih nevinosti, porušenih i izgubljenih svodova pod kojima je hodila jedna zanesena mladost, između snova i nedostatnosti ostvorenog, i izgubljenog, ponikla je potpuno nova svežina poetskog jezika, njegova kao sam život i sam usud samosvojna u poetska uverljivost i uzbudljivost, čas bliska ispovesti, dečjoj priči, noticama iz dnevnika usamljenika i čudaka, čas dozrela u neobičan hibridni tekst kompleksnih uvida, gotovo automatski registrovane nadrealnosti, koja, uslovljena realnostima, nadire spolja i iznutra, kao razlomljena i deformisana slika ideala, i kao grcava arija izgubljene nade, slomljene vere, iščezlih utočišta, kao neminovni eho same “tuge stvaranja”. Svojevrsne, jedinstvenom poetskom optikom i svim poetskim čulima, emotivnom i metafizičkom snagom osvetljene antiegzistencije.

Tako je funkcija poetskog subjekta u Livadisa samo naizgled omeđena, uslovljena, a njeni razmrvljeni ideali samo su deo geneze sveta, u kome prikriveni subjekt, nekadašnje Ja, ili Neko, emanira umnoženu dramu nestajućeg subjektiviteta, patnjom i lutalaštvom formiran profil Nikog, “omotač mesa oko budućeg Ničeg”, prazno mesto u okačenom kaputu. Dok narastajuća i zastrašujuća drugost – taj Drugi, i drugi drugi, sam Niko - kao beskonačna udaljenost od integralnog ja, vreba, i preplavljuje, kao opšte mesto pošasti, i praznine. Jer to je, u svojoj raširenoj poetskoj partituri, ustalasana, melanholična i bolna, u neiscrpnim poglavljima oživljena drama sveta, koji je izgubio svoja harmonična i uzorna staništa u čoveku samom.

Prvo lice ljubavi, i svoj stvaralački identitet. U bespuću, na prečicama do
novog drugog, Nikog.

Stoga između prvog dana stvaranja i uvek nove pesme-epitafa, stoji u Livaditisovom pesništvu uvek i čitava epopeja trnovite, mučne, ljudske i poetske posvećenosti samom prahu, konačnom rezimeu sloma, što prebiva u ničem, dok je sama pesma svojevrsno oduhovljenje, posvećivanje te ništavnosti, jedva preživele čestice potpunog loma, i najava integralnosti koja će uskrsnuti u onome što joj je integralnost nekada davno poverila, kao obećavajuću svetlost postojanja. Možda je upravo dubina nesagledivog ljudskog dna zalog jedne tako iskrene i duboke molitve, a možda su isto tako, parcijalni, izlomljeni i iznova srasli polovi ovog iskaznog prosedea upravo oni koji održavaju punu stvaranost nemogućeg Livaditisove pesme. Koja oduzima dah, i kojoj se do kraja veruje.

Kada se pojavi u Livaditisovim stihovima i takva čista, bezazlena najava, i tako moćni prosjaj , iskupljenja, to je upravo stoga što je molitva potpuna, osvojena vežbama duše. On tada i ne može biti drugo do “Prolog večnosti“, ispisan, sa punim pokrićem ove poetske vere, i u pesnikovu nadgrobnu ploču:

Jednom ću ponovo doći. Jedini sam naslednik.
I dom mi je gde god pogledam.

Grcam, i posvećujem - tako bi mogao glasiti moto svake Lividitisove pesme, svakog stiha. Između krhotina razbijenog sveta, otuđenih i razdruženih ljudi – senki, čoveka i boga, pesma je potiranje te bezmerne udaljenosti, put do božanske sveobuhvatnosti tišine, u potpunoj svesti o tome da “govor je uzaludan, ukoliko ne sadrži u sebi ćutanje koje nas je započelo“.

Sve te lutalaštvom, nesanicom i snovima premerene daljine, pređene pustinje, iznova oživljene govorom i nadom, ne bi bile moguće da Livaditis nije svojim vežbama duše, miloštom svoje prirode, svojom patnjom i svojim darom, uistinu kao molitvama, i najsurovije opruge nije znao pretvoriti u strune.
Ovaj čudesni, zgrčeni i bolni svet njegove poezije, uistu peva, i kada grca i pati, i kada se ruši i uzdiže.

Njegovi zavodljivi, čulni, ali i metafizički i otrežnjujući motivi, rekapituliraju klasični leksikon prvorazrednih lirskih tema i refleksivnih podsticaja. Sa pravom Livaditisa kritičari i istoričari književnosti navode kao revolucionarnog pesnika, čije je stihove njegov drug u logorskom stradanju i patnji, Mikis Teodorakis, preneo u muziku. Ali jednako tako, nema dramskog umetnika, početnika i veterana u njegovoj domovini, koji nije želeo da podari glas i njegovoj zasenčenoj pesmi telesnosti, kavafijeskom obolu melanholijama predgrađa, tugama mansardi i erosa, što plamti svojom kratkom tajnom a odiše bolom nedosežne večnosti, potvrđujući Livaditisovu ključnu poetsku elipsu o violini za jednorukog, ili alegoriji koja “stoji na jednoj nozi”, što upečatljivo sažima pesnikovu opsesivnu, uvek i autobiografsku priču, i jedan gotovo poetski roman, o neizmenjivosti i neutaživosti ljudske prirode.

To je uvek jedan lični uzdah, totalna istina trenutka, iskustva, emocija i sećanja, čija nekonvencionalna, jednostavna jezička struktura ostaje - bez obzira na bezbrojne metamofoze stihovnog i narativnog izraza, koje je prevodilac jednako nadahnuto i sa žarom pratio – poziv na jednostavni razgovor, kojim i započinje ova velika stvaralačaka avantura: Hteo bih da govorim/jednostavno /kao što neko otkopčava košulju/i pokazuje jedan stari ožiljak…

Ali, lišena obmana, to je i pesma-lavirint, koja traži izlaz, stazu koju napaja onaj drugi, viši horizont nade, utehe i uzornosti, a koji se neprekidno, u njoj samoj, njom samom, obrušava. Bez iluzionizma, uhvaćena u svojim svakodnevnim skicama kontradikcija, Livaditisova slika i stih dosežu jedan prirodan, iz same vreline dožiljavaja ponikao začudni efekat. Užas beznadežnosti i uzaludnosti, otvoreno frustraciono polje “jednorukosti” u samom su epicentru ove poetske stvarnosti, a upravo su u njenoj apartnosti, izmeštenosti i nadrealnosti toliko samosvojni i uverljivi da ih to podjednako lišava patetike koliko i stege i diktata bilo kog poetički i stilski proklamovanog opredeljenja i cilja.

Biti u pesmi, beskompromisno i sasvim, i biti u njoj, kao ni na jednom drugom mestu postojanja, bezutešan, otvoren, biti ona, pesma, samim sobom, i načinom koji je do kraja svoj, to je čini se jedini poetički zahtev koji postavlja pred sebe ova poezija. I u toj jedinoj premisi je njeno sve.

Široki pak, spiritualni apsekt sagledanja, metafizičko zaleđe ovog dela, u kome se razaznaju i sjedinjuju različitosti ega, i subjekta uopšte, njegovo otvaranje i zatvaranje spram iskustva sveta i vremena, teoretičari u Livaditisa vezuju za filozofiju apsolutnog, objedinjujućeg duha.

Odista, kao da se Tasos Livaditis ukazuje kao apsolutni pesnik. Premda je značenje tog sintetičkog, retko korišćenog i natkriljujućeg pojma, istini za volju izbledelo u današnjim vremenima, kada je poezija i sama na nekom novom stupnju gašenja svojih kreativnih i mislenih ambicija i uticaja, svoje unikatne vrednosti i govora.

Ali ako se pogled uputi delu ovakve samoniklosti, snage, i ovakvih dometa, aposlutno je odmah tu: kao neposredno prisustvo.

Na kojoj god se stranici ovih rukopisa zaustavimo, koji god stih da taknemo, dočekaće nas sušta poezija.

PESNIKOV VRT, ZEMLJA U JEZIKU

Lucija Stupica: Čelo na suncu. Pesme. Prevela sa slovenačkog Ana Ristović. Edicija “Arijel”. Agora, Zrenjanin, 2008.

Liriku odnekud, i oduvek, poimam kao rasprostiranje finih čini - mreže - u kojoj je ulovljeno, i neizbežno upleteno, više od jednog sunca.

Preosetljivost tih niti neće, međutim, propustiti da dojavi i kada se poneki od ulovljenih biljura utopi. Kada oglasi i prohujalnost, zabludu, nedomašenost, izneveren sopstveni lik. Mreža i o tome svedoči - zatreperi - zabeleži poremećeni sklad, i čini to bez prenaglašenosti, ili dodavanja jarkih boja nastaloj praznini.

Svetla i tamna sunca, uostalom, svuda su, na nebu i u nama, a između njih tanka je nit, sâmo klatno bivanja. Iza njegove osi pak, meka je, plastična, gotovo muzički osetljiva podloga pisma, na kojoj su otisnute, i na kojoj ožive i plešu zbilje i obmane, susreti i rastanci, naši svakodnevni prohodi kroz prostor i vreme, dodiri sa drugima, koji nas tronu i prosvetle, pre no što utonu u nas, i iznova nas sačine - načinom koji snaži, i kaže - tu sam, pod svodom sopstvenog srca. A tu tek, kao i pod onim spoljašnjim, velikim lukom neba, ništa neću izbeći, ništa me neće mimoići.

U tome ključu, najtananije breme unutarnjeg bića u poeziji Lucije Stupice (1971) u isti mah je i baštinik najtrajnijeg lirskog nasledstva.

Putevi kojima hodimo u susret drugima i oni koje nas dovode do sopstvene granice, sa koje se vraćamo pozleđeni, ne siromaši unutarnje galerije, biblioteke, čitaonice, izložbene prostore, potkrovlja i najmanje odaje intime u ovoj poeziji, gde obitavaju pejzaži, likovi i događaji jednom odmotane filmske trake iskustva, koja čini da se sred arhiva njihovih odležanih boja i mirisa, što više ne postoje, budimo ozareni oblošću same spoznaje, kao što se i svet budi, bujanjem novih šumora, boja i tajni, sklopljenih ponad tek ucrtane senovite tačke iščeznuća svakog minulog trena.
Raskršća su u ovoj poeziji ono što su putevi u lirici. Grančice mraza, sa one strane okna, ali i vidik ka ulici i snežnom trgu, kojima ćemo tek proći, i koji će primiti naše stope, a mi pak njegovu lakoću, topljivost, i sopstveni bol.

Ta posve osobena gradnja unutarnjeg bića, koja uprkos svoj ranjivosti ustrajava, čuvajući, umesto sentimentalnih recidiva i efemernih supstitucija, sam supstrat postojanja, i krepeći njegovo obnavljanje, ponovno rađanje, ohrabreno mekim otiscima i čistim obrisima senzacija i pamćenja - drugačijim od onih u golom oku vremena - u ovoj poeziji kao polazište bira neposredni životni fragment, sa ishodnim ehom u metamorfozama njegove esencijalnosti, tako bliske vanvremenoj lirskoj suštini, ali i otvorenom, mnogolikom i vazdušnom ustrojstvu dinamičnih i modernih lirskih perspektiva, koje je Lucija Stupica još na početku svog pevanja neosetno pretvorila u uverljivi poetski kredo:

Moj list. Tvoje pero.
Bele noći su zakopale lica,
umorna od iščekivanja da ih
pustim kroz vrata.

Kameni vekovi sa otiscima:
želim da se rastanem sa njima,
da nacrtam lice, čiste crte,
padnem u sebe i dignem se

u drugim očima.

O, zimski dani na vrhovima
Prstiju!

(„Dugi zimski dani“)

Način na koji pesnikinja priziva i slika fluide, dajući bujan i maštovit izraz egzistencijalnom oprezu i skepsi, koliko i uvek svežem ritmu osetljivog krvotoka pesme, upravo je taj prianjajući, topli dah uz okno. Uz lov na sunca, svakidašnji gutljaj plavetnila, „tri minuta za čaj“, ili radosni izlazak u novi dan, taj dah podjednako podupire i toplu arhitektoniku enterijera (sasvim u skladu sa pesnikinjinim profesionalnim obrazovanjem), što odaje muziku svoje celokupne unutarnje građe - sveta od reči.

Osetljivu ravnotežu Lucijine pesme tako tvore koliko jasna svest o trenu, razdoru celine, „pukotini na staklenom nebu“, toliko i nada da odrazi u telu, duši i svesti neosetno mogu da pređu u svoje drugo postojanje, dostupno prizivima refleksije i evokacijama stiha (Da bih prešla granicu/potrebno mi je prelivanje zvukova/u boje, sve manje senke/ i prokrijumčaren jezik zemlje), nežno poverenje, dakle, u mogućnost da se u drugim dimenzijama, slivenih boja i utišanih tonova, dâ izvajati njihov drugi lik.

Istovremeno je to i neprekidno otvoren, nečujni poziv da u iste tihe prostore senzacija i duha uđu novi impulsi, osetljivi merači životnih vibracija, koji svedoče da smo tu. Mi, putnici kroz nepoznato, novu gradsku vrevu, lektire svakodnevnih uzburkanosti i smiraja, izazove svih drugosti, ali i kroz zamamnu draž što u neposredosti tek nastalog pastela, ili crteža u bojama vazduha, čaja, lišća, raskvašenog snega i tuša, koji čini pesmu, svedoči da sam život postoji, i da je stih - taj potez nikao iz čula, tela i emocije, a produžen kičicom u etru – ispisan upravo u njegovu slavu.

Senzibilna mreža reči ukida hijerarhiju, i stoga je epifanijski obojena istaknutost i izdvojenost motivskog detalja, tek uslovna visina, i samo na drugi, mističan način, izbalansirana i drugačije shvaćena dubina. Istančano probran povod i motivska sprega spram koje mreža zatreperi, spremna da ih primi, pre je otvoreni opit saznavanja čulima, i kožom, svega što se dešava samo jednom, negoli doslovnost odmeravanja i pragmatična valorizacija. Neposredna snaga i lepota tih najosetljivijim senzorima proverenih vrednosti, što jednako pripadaju praznično osvetljenim prizorima razlistane ambijentalnosti koliko i unutarnjem trezoru spontanih uvida, asocijacija, sećanja i emocija, stvara sliveni skript dvostrukog pisma, jednovremeni dokument viđenog i nevidljivog.

Intrigantni oslonac ove poezije nije samo njena iskrenost, i istinitost, već i činjenica da verizam – proistekao iz nepomućne optike, senzacija, osećanja, sećanja - uspeva da objedini udaljene stvarnosne dimenzije koje se otvaraju, spliću i razilaze, i onda kada nam pesma prenosi ubedljiv urbani šum, prizore sa razglednica svakodnevlja - ulazak u prodavnicu, šetnju trgom, saobraćajni metež - kao i kada hitro, u poslednjem času pre doživljajnog utrnuća, kao pred utonuće u san, beleži simultane i naizgled neizgovorive njihove vančulne odjeke.

Igra dopiranja do drugog lica stvarnosti i pesme tako je zapravo uvek novi ciklus koji obnavlja godišnja doba duše. Jer anatomija melanholije i radosti, pojam koji ova poezija usvaja i dosledno ga razvija u svom fino raščinjenom sentimentu, istovremeno obnavlja primarnu energiju tragalačke i otkrivalačke žudnje, koja, i nakon realnih uminuća pojedinačnih priča, iznova narasta, čista i cela, otvorena ka svemu: muzici, knjigama, pejzažu, nepoznatom drugom. A uvek daleko od lako datih obećanja.

Jer i u intimnom, i u urbanom obrubu ove lirike, nazire se promenjiva, gotovo kosmička, opalna konstanta postojanja, koja pali i gasi sazvežđa, čini naše postojanje krhkim i kolebljim drhtajem između jednog da i ne, danom koji pleše, baš kao što se i u Gradskoj divljini ruše nasledstva,/otvaraju i zatvaraju tuneli... Realnost se ukazije kao teško ostvariv dijalog daljina – „nemilosrdan i lep ovaj svet“ – koji nadahnjuje, utoliko pre, Lucijine posvete običinostima, svakodnevnom detalju, ne retko i samoći, kao zaljubljenosti u iskru koja može da se izgubi u tami. Dvoznačnost, izvedena na granicu lirskog paradoksa, stoga je zalog britkosti i bistrine njenog svedenog izraza, katkad prožetog autopoetičkom cezurom (Negde na pola puta između uzdaha/i epigrama, boravim u reči), koju, nepretenciozno uvedenu u ritam pesme, formulišu njeni stihovi.

U do sada objavljenim zbirkama (Čelo na suncu, 2001; Vetrolov, 2004; Ostvo, grad i drugi, 2008), koje u celini predstavlja zrenjaninska Agora, u vanrednom, sinergijskom i istančanom prevodu Ane Ristović, Lucija Stupica posvedočuje svoj dosledan, rafiniran i unutar sopstvenih krugova inovantan put.

Kritičari koji prate njen rad, posve razumljivo, traže u njenoj pojavi i one spone što ovu skladnu a opet i zagonetnu poeziju povezuju sa poetskim nasleđem i današnjim tokovima slovenačke književnosti. Jasno je, međutim, da lirika Lucije Stupice pre svega pronalazi svoje orijentire i svoje okrilje u pismu kulture, gradeći ravnotežu između urbane dinamike, zvukova sadašnosti, i neiscrpnih traganja za formama verbalne i muzičke tišine, kao i u rasponima koje markiraju apostrofi i citati proznih, filmskih, slikarskih i muzičkih dela proteklog i ovog veka, a posebno, njen otvoreni dijalog sa poezijom različitih epoha - sa poezijom u najdubljoj suštini - što je, u konačnom podvlačenju crte, i čini pesnikom zrelosti, sposobnim da ponese breme svojih strahova, saznanja i ljubavi, ali i da jasno oblikuje primarni profil svoje različitisti, svoju samoću, i svoje traganje. U svakom od naslovnih fenomena njene poslednje zbirke, na primer - osrvo, grad, drugi – njena je pesnička egzistencija. I jedno od lica njenog poetskog subjektiviteta.

Ukorenjenost u samom pismu pak, otvorenost živih i obnovivih stvaralačkih pitanja iz arsenala nasleđa i modernosti, ne umanjuje draž ove samosvojne poezije. „Ne treba sve razumeti“, duhovito i pronicljivo kaže naslov jedne njene pesme. I ona je upravo živi, kao zbilju u kojoj ne dešava se Ništa epohalno, ništa komplikovano. Tim jednostavnim potezima ocrtan je „Pesnikov vrt“:

Okreneš se na sunčanoj postelji, ustaneš,
baciš loptu psu, da potrči, i usklikneš,
glasno, ka nebu. Takav je, eto, dan,
voli te sa svih strana.

To je poprište koje čini njenu optiku tako uzbudljivom i svežom, u svakom stvaralačkom ciklusu, u nanosima boja vremena, ogledalima stvarnosti - taj prostor ispresecan fleševima gradskih svetila, brzinom poruka (... filmovi su poruke, knjige su poruke,/ ti si poruka dok se šetaš kroz dan,/još poslednji put se daješ ljudima i konačno /shvataš da si sopstvena misao. Već dugo. Da si na svom/početku. Da odlaziš u drugu napetost; „Maglena lađa“) – ta tačka u vremenu, a i pored svega, tako temeljno izdvojena od njega, drugačija od huja epohe.

Jer poetička perspektiva koja otvara dominanti Lucijin rakurs sadržana je u pesnikinjinom uverenju da istorija uvek promaši suštinu čoveka./Iza datuma su reči i slike,/važnije od samih datuma,/reči, koje gore i koje se gase /kada su tužne i same („Dvoje“). Sred bučnosti i polomne snage istorije, njena poezija uspeva da ostane smirena i setna. I tako lirski lična.

Postoji u ovim stihovima, naime, nepomućena vera u mogućnost opstajanja u akustici zvuka i tišine, u prostoru reči i „međurečeničnog muka“, gde je u stalnim vibracijama sazdan pesnikov dom – „zemlja u jeziku“, po prirodi stvaralačke vokacije apartna, ali istovremeno okrenuta drugima: Zemlju ti darujem u jeziku,/u dlanu, u imenu, brate. Jer nebo/ je predaleko („Pitam se“). I tako zgusnuta, holografska stvarnost, u kojoj

Sve zavisi od gutanja sperme
koju život izbaci u prolaznost,
od doživljaja teme i od toga,
kako te dirne raskoš sunca.

(„Lepi izgubljenici“)

Sa tom nekonvencionalnom notom njenog ličnog sentimenta obnovljena je motivska partitura klasične lirike, koju Lucija razastire u svom tonu, iskristalisanom bistrinom najširih opreka, najdubljeg registra, i najprisutnijeg znaka njene pesme, koja podjednako i istovremeno obitava u regionima pneume i erosa. U policentričnom kosmosu, sa više sunaca. Među stranicama „nežnog herbarijuma“, koji nije drugo do skrovito mesto na koje bi, van vremena, valjalo „odvesti dušu na remont, / i po nekoj analogiji slika opet je sastaviti“.

Gde vazduh, blistav od svetlucavosti, od dodira i oblikovanja, unutar tek prividno omeđenih središta pesme, čini dvoznačan doživljaj ove poezije: smirujući i eteričan, a u isti mah nemiran i pokretački – u spoznajama da je svet dom, a pesnik pustolov pred njegovim vratima – i da u oba ova statusa pesme počiva njena esencijalnost, koja „aplauz životu“ – sa obe strane prazničnih svetlosti – čini tihim i prozračinim. Kao disanje, ispevano u slavu disanja.

Polja, časopis za književnost i teoriju. Br. 458, jul-avgust 2009. Str.168-171.

PESMA, DLANOVI, NEBO

Nikola Vujčić: Novi prilozi za autobiografiju. Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd, 2008; Zvuk tišine, izabrane pesme. Izbor i pogovor Vasa Pavković. Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008.

Pesnik je “ranjav od stvarnosti”, i vazda u potrazi za njom - pisao je jedan od najsuptilnijih i najhermetičnijih liričara prošlog veka, Paul Celan.
Ako pak stvarnost, sa jednakom snagom impakta, pripada sferi neposrednog događanja, istorijskih okolnosti, subjektivnih emocija i refleksija, a jednako i poljima snova i fikcije, onda je pesnik, i u svojoj prirodnoj zavičajnosti, u ambivalentnom statusu: istovremeno i tamo gde je sve dato i dostupno, ali i tamo gde realnost nikada nije posve čitljiva, ni osvojiva.
No njegovo je, najčešće, na šta ukazuje i pet do sada publikovanih zbirki Nikole Vujčića (1956) - uz dve novoobjavljene – i ono magično oko međuprostora, sa radarskom opservacijom mogućeg i traženog, koje oslobađa posve samosvojan pogled na svet reči i stvari. Tako ova neobična i posebno osetljiva senzorska funkcija poetske reči upućuje i na moć kreativne energije, ali i na njenu upitnu snagu, što znači da emituje, istovremeno, i podozrivost i veru, a u skadu sa tim, podstiče prateću, inherentnu stvaralačku čežnju za medijumom u čijoj je moći da bude uvek drugačiji, snažniji, nov.

U poeziji Nikole Vujčića, od samog početka, iskazuju se ove male stvaralačke vatre: stišan govor, slike nalik vlažnom akvarelskog otisaku u prostoru i vremenu, nedecidno i neretoričko izgovaranje stiha - sklono poetskom istraživanju i obnovi, što na svakoj novoosvojenoj ravni dubine i tajanstva, kao na tankom koncu, skicira poetsku stranicu kao mističnu samačku sobu, kreativnu radionicu, među vihorima svih drugih egzistencijalno važnih, ali i prolaznih odaja, a posebno - sred svakolike prolaznosti.

A opet, upravo na temelju marginalne teme prolaznosti, ili, unutar zbira fenomenoloških uvida koje dostiže njegov stih, ispisane su suptilne, kolažne lirske reminiscencije ali i jednako važna autopoetička obasjanja. One pesmu svijaju u skrovitosti bića, njegovom šapatu, na samom pragu jezika, kao kosmičkog doma, ispunjenog bremenom svetlosti i tame, u dominantnom poetskom osećanju smenjive sigurnosti i nespokoja, utočišta i nigdine – vazda u igri prelomljenih perspektiva – gde je i najveća individualna svetlost tek mrva na rubu tame, a najmanja kreativna čestica izvorište obasjavajećeg slapa, što iz pukotina svakodnevne potrošivosti vraća sjaj – obnovljenog sabesedništva reči i stvari. Glasa i tišine.

Sada, kada u ruci imamo ponovo objavljenu i važnim poetskim segmentima dopunjenu pesnikovu drugu zbirku Novi prilozi za autobiografiju (prvobitno publikovanu 1983), pouzdano možemo reći da ova osetljiva poetička i lirska razlistavanja u Nikole Vujčića upravo tu već, u ranoj poeziji, prevazilaze puka retorička pitanja, i da činioci njegovog dvoznačnog poetskog koda izranjuju iz pesniku prirođenog lirskog sentimenta, koji, istom merom životne i stvaralačke elementarnosti – jednostavne reči i svakodnevnog rekvizitarijuma, gotovo nevidljive sitnice – u optici pesme donose i sjaj i tajanstvo velikog čina stvaranja, očaravajuću vrednost svega postojećeg – ali, i kontrastnu ravan tekućeg, kolebljivog, iščezavajućeg.
U samom egzistencijalnom fatumu sazdana je Vujčićeva stvaralačka napetost, energija približavanja i udaljavanja od moguće punoće ostvarenosti, i njegovo nimalo knjiško pitanje, koje svest o potrošivosti svakog dobra i heraklitovskoj tezi o nemogućnosti opstajanja u istom, i opstajanja istog, propraća apelativnom i uzvratnom energijom, koja bi da raspozna i kreativno podstakne i dopiše samo polazište, izmiri oblik i značenje, govor i smisao - da povrati poverenje u reč. Ili, kako ističu njegovi autopoetički akcenti: pesma je zaljuljana statičnost, i svaka ponaosob je “drama za sebe, pesnikova želja i borba da se sjedini sa svetom, sa njegovim fragmentima, u održivu sliku” (Reč prilikom uručenja Zmajeve nagrade, 16. febrauara 2003; LMS, april 2003). Dok je prirodna pesnikova okrenutost rečima, istovremeno sumnja i pitanje - “može li reč da ubuhvati stvar, da je iskaže”.

Tako je ova poezija i u biološkom časovniku, i u pesnikovom ličnom vremenu, biografskim segmentima, u dinamici epohe – ali i van svakog vremena. Ona je i u prostoru aktualnog događanja, u lavirintskim stegama urbanosti, ali i u domenima pamćenja, emocija, govora, i - mišljenja o govoru. Ponakad unutar vakuuma, stvorenog saobraćajnim prečicama, koje beskonačno udaljavaju reč i stvar, ponekad u regionu prosvetljujuće, harizmatične ideje o vrednostima i osloncu elementarnog postojanja, stvaralačkoj relevantnosti i, upkos svemu, obnažujućoj, vidovitoj i zasnivajućoj snazi reči.

Između imenitelja koji beleže tihu i prigušenu, pragmom korodiranu slavu bivanja, kome Vujčić nalazi poetski ekvivalent u čistom “disanju”, i “azbučnog reda straha”, zasnovani su, već u Novim prilozima, njegovi dvosmerni poetski rečnici, a kroz njih je prodeveno neizbežno mnoštvo pitanja koji čine jedan od preleminarnih, animirajućih, koloritnih nivoa Vujčićevog diskursa, koji netom uvodi u druge, svedenije, i čini se, njegovoj poetičkoj optici najprikladnije.

Tako prvi krug pitanja, jasno čitljiv u zbirci Novi prilozi - ima li nas, tamo gde nas vreme istiskuje (mnogi su datumi ukradeni iz istorije/praznina je naša kuća po kojoj šetamo/razmak između godina je kao razmak/između oblaka), ili tamo gde nas prostor, neosetljiv na neusaglašenost sa opštim, kolektivnim, ujednačenim, ne raspoznaje i ne prima (Život na žici provodim/nad ponorom crnom rupom), neminovno dovodi i do onog odsudnijeg: šta sam, šta ja tu vidim - i da li je i jedna od dominantnih opreka - ona koja se nameće iskustvu, ili ona koju vidi unutarnje oko - jedina istina.

Život na žici, nad ponorom, gde tamnim obećanjem, i neodgonetnutostima, ključaju značenja do kojih reč jedva dopire, jednako je uverljiva slika, koliko i neka druga, iz ove rukoveti, koja crta napregnutu mrežu kretanja, koju prepoznajemo još od prve pesnikove knjige (Tajanstveni strelac, 1980) a koja i poneki vid ishodnog poteza takođe označava tankom linijom: konci što me vežu za beli zid/još postoje//zategnuta žica po kojoj idem/iz dana u mrak /(u zaklon)/prerušen u mrava/ nikad se neće prekinuti (…). Tako je itinirer pesnikovog putovanja kroz svet, neizbežna sprega potrage i nade, najposle, i poverenje u reč, koja, odražavajući čist i nag identitet naših bivanja, ni sama nije drugo do reč-postojanje, što uključuje i njene sputanosti, njen titraj nad ambisom.

Više od drugih medijuma reči, poezija je i otpor zamkama čulnog i vidljivog, ili u upotrebnom diskursu već spremnog i formulisanog. Njena višestepenost i nijansiranost u obujmu je njenog pogleda, gde je prijemčivo i tankoćutno bilo jezika, spram koga stoji sva širina pojmovnog na kojoj Vujčić gradi izdiferencirane stepenike svakog svog iskoraka, posebnosti i samoće, i gde su sva ogledala, vode, staklene kutije - figure utočišta njegove reči - otklon spram buke govora, onih pretrpanih i haotičnih prenosnika navike kojima izmiču smisaoni oslonci pesničke verbalnosti. Kada kaže smišljam krađu reči/iz naučenog govora (Tajanstveni strelac) ili - jezik je trčanje/svaka reč je mala smrt (Disanje, 1988) Vujčić zapravo skicira, i životno neizbežnu, koliko i preimućstvenu, prefinjenu duhovnu enigmatku, koja određuje simultanu igru na dva polja, čija fokusiranja, izoštravanja, sa svim uočavanjem nedostatnosti ili obilja, predstavljaju onaj čin neizneverenog, preciznog i poetski moduliranog, gotovo isceliteljskog opsega reči, kojoj je prelet iz jednog u drugu krajnost moguć, jer je i na samrtnom pragu, i na mestu rođenja mogućnosti reči, uistinu, kako kaže jedna od najlepših Nikolinih pesama, naučila gledati – kako svelost, raširivši noge,/ nagnuta, naga,/ pije vodu (Prepoznavanje, 2002).

Čitavim postojanjem pesnik ide ka jeziku, ali njegova empirijska tvrdoća, brzometnost, nesklona pamćenju oblika, njegovo “slepilo” i korodiranost ideološkim i drugim, njime projektovanim ili u njega upisanim istinama, njegova praznina i otuđenost, u poetskom poimanju Nikole Vujčića jednaki su egzistencijalnoj teskobi, ljudskoj i stvaralačkoj frustraciji i drami. Postojati, izmiren sa oblicima, sa stvarima u raskošnim bojama njihovog smisla, u trenutku njihovog (i svog) prepoznavanja u moći da poetsku realnost prizovu tako da ona izroni izvan zamagljujuće opne zavođenja jezika i jezikom, izvan bedema bezbrojnih jezikom formatiranih egzistencija, taj čisti gest osvrta ka ideji i opitu stvaranja, nevinosti prohoda ka prvostepenoj moći izricanja, i ta brzina razlistavanja velikog i živog akvizitarijuma sveta - jedna je od najsvetlijih i najsublimnijih pesničkih tezauracija, koja se, na večitoj trasi putovanja od stvarnosti ka rečima, od reči ka poetskom govoru što se ne miri sa mauzolejima istina i fraza, srećno pronašla u poetičkom rakursu i vanredno inventivnom izražajnom prostoru Vujčićeve pesme, čak i kada je ona na samoj granici poetskog hermetizma. Uvek u novoj muzičkoj i refleksivnoj konotaciji, njegov stih je ključ koji otvara mnoge jezičke brave. A delotvoran je u sopstvenoj višesmislenosti: u vibraciji, na putu od jedne do druge smislotvorne opcije, u omekšavanju ivica, u gipkosti i prodornosti koja, brzinom trepeta, otvara malo stanište svakoj tvarki i sićušnom dahu postojanja. Jer na sitnicama, u poimanju ove lirike, počiva svet, one su izbeglištvo i sklonište prognanih i zaboravljanih mirisa, dodira i slika, one su, u najvećoj svedenosti poetske reči - mera - sjaj spolja i iznutra, oblik i sama duša stvari.

Za njihovo registrovanje, pamćenje, imenovanje, prizivanje, i ponovno uspostavljanje govorom, potreban je poseban jezik, pokretljiv, „koji istinu skuplja“. Koji je svuda, u svemu - u disanju, šušunju i šapatu. U moćima konvertovanja tvdokutnih, kockastih, granitnih zdanja reči, kojima smo utamničeni, u njihove vazdušne košuljice, prikladne unutarnjim vidicima, prozračnostima pogleda, što čine najmanji razmak između dodira i misli, viđenog i pojmljenog, između senzacije i prohoda u transparentnu, najistinitiju istinu reči i stvari - na tragu one koja im je podarila prvo postojanje, a iz koje se može oglednuti i u iznova vajanom liku, ako je saobrazan suštini. To je poetski apsolut kome teži Vujčićev stih, no ujedno i projekcija idealne humane suštine, u kojoj je oslobađanje istovremeno i pročišenje, za pokret koji sazdaje, iznova stvara, na belini bezivičnog prostora, u bešumnom i simultanom prelivanju mnoštva istina koje, u svojim bićima, poput trezora koji tek treba otključati za vidljivo postojanje, nose reči i stvari.

Dramatika tog preobražaja, ka biću stvari i reči, i nanovo ka njihovom oglašavanju, osnova je svake od Vujčićevih knjiga, sazdana na jezgrima promena koje emaniraju najosetljivije spektre svoje užarene i svoje vazdušne suštine. Razlika između stihova imam/oči u koje staje sav teret stvari i oblačim se u bezbroj pogleda, jedan je od tih pređenih puteva, koje ne samo što odustaje od opisa, već nagoveštava da, i sa druge strane pogleda, čitava Vujčićeva metodologija pisanja/čitanja ima tu istu, i u svakom trenu drugačije formulisanu osnovicu koju iskazuju i ovi stihovi : pisanje je osušeni jezik koji podižem glasom./jezik se suši, reči šušte kao košuljice kad ih skidam sa stvari/da bih rekao šta tu piše („Pisanje/čitanje“, Disanje).

Objavljivanje zbirke Novi prilozi za autobiografiju, koja se, uz pesme koje nisu bile obuhvaćene prvim izdanjem, ukazuje kao nova knjiga, budući da je njena osnovna vrlina u tome što je kompaktno i suvislo, strasno srasla celina, prati i dobrodošla činjenica da u ovom, kompleksnijem zaokruženju, zbirka jasnije ocrtava posebnost Vujčićevog prohoda kroz prostor, vreme i jezik - jedan od mnogih, koje pesnik oprobava i primenjuje, a čija je suština pounutrašnjenje stvarnosti koja u opštem jeziku najčešće obitava kao strana, očuđujuća realnost. Utamničen jezik, moj jezik - moja je tamnica - žele tu reći Vujčićevi stihovi. I kada beleži kako „fijuču jezici i vetrovi kroz sobe“, taj raskomadani prostor koji za njima ostaje sasvim je blizak onome na koji su osuđena njegova „deca rečenice“. I u ovoj knjizi, naime, skiciran je taj značenjski obrt u rasterećenom, oslobođenom zraku, koji reči-rešetke, ili okovanu prazninu, pretvaraju, pred starozavetnim stablom, u „konac“, koji „drži tu konstrukciju da se/ne raspadne na krpice“(...). Jer, „kad je govor šapat tiši je od šuštanja lišća“. Ali snagu tog jezičkog fijuka, ledenih oštrica, Vujčić koristi gotovo kao energiju vetra, da u njegovom zamahu uhvati očekivane slike i pomeri ih u novi prostor, u izmeštene slike, kojima u ovoj zbirci, ali i nadalje, gradi izvesni sintaksički nered (izostala velika slova, neočekivani počeci stiha, prekinuti konvencionalni govorni ritam i rečenični niz) – te u toj jezičkoj mećavi, plodnosnog poremećaja, nastaje novi, pročišćeni prostor, u kome može da iskrsne, sred rečeničnih rezova, umesto već poreknutih i poništenih opisa - „uzastopna svetlost“ („Opis snega“), ili svež „nalet vazduha“. U duhu tog rečeničnog i slovnog razvejanja, poput uboda na telu-platnu jedne čudesne vizueleno-verbalne slike („Ukrštene reči, goblen“) narasta i svedena, a pri tom sugestivna i moćna gradnja, koja u svega nekoliko poteza jezičke ukrštenice, iznenađuje svojim ponirućim vrhuncem smisla. To je, naime, slika čiji je temelj, uprkos vidljivim ekserima, na koje asocira, nevidljiv – a podupire ga još dublja nevidljivost, i čvrstina - istrajnost i ponovno uskrsnuće duha. Njegova nepomućena sakralnost.

Smisaoni sudari, koje izaziva Vujčićev jezički obrt, jednaki su okupanosti u vodama, i svetlosti, koja prožima čitav niz koraka u njegovoj jezičkoj tvorbi. A šapat i tišina blagi su lovci. Njima je, gotovo do samopredaje, voljno okrenuta unutarnja strana reči, ona što čuje sam šuštavi talog svekolike unutarašnjosti, i nagoveštaj tog mekog i obasjavajućeg proloma sugerišu pojedini stihovi ili pesme Novih priloga, te ako ih upamtimo, što se svakako dešava, deluju poput protomodela, ili vratnica koje će se ucrtati, svaki put u drugačijem vidu, i u drugim Vujčićevim zbirkama. Pokatkad su to razvejanja čvrste jezičke podloge (Disanje), katkad slike jasnog profila, poput onih u Čistilištu (1994) ili Prepoznavanju. Čini se da osnovna zaokupiranost, za pažljive osluškivače poetske reči, i nije reč ili stvar, već glas i tišina, i, nanovo zatalasan zvuk. Kao krugovi oko vrška strele, kad pogodi metu.

U ovim talasima, čas zvučnim, čas bešumnim, svetlosnim, primam ovo retko i probirljivo štivo, koje se ne zadovoljava opipljivim i prepoznatljivim jezičkim rekvizitarijom, svesno gradeći prostor praznine – koja nije tek ambis ispod nanosa buke, stvarnosnog i jezičkog motora kog nose reči „u svojim pozlaćenim kabinama“, („Buka“, Čistilište) već oporavak verbane materije i njenih prevoznika, negde u predelu tišine - te „retke ptice“, koja pada u pogled, a izmiče opisu („Opis“, Disanje).

Pregledan i jasan, u čisto povučenim selektivnim potezima, izbor iz Vujčićeve poezije, koji je u knjizi Zvuk tišine ponudio priređivač Vasa Pavković, omogućuje da se vide magistralni a naslute najsuptilniji zamasi ove ekskluzivne poetske avanture, gde rezovi, koji se ostvaruju načinom viđenja, „pogledom“, i razbijanjem jezičkih naslaga, traže verodostojan i simultan izraz, tamo gde se i stvarnost vidi kao živi fragment reke realnosti, koja još nije našla svoje prikladno verbalno telo, jer joj izmiče ogledalo suština. Zvuk tišine ukazuje na poeziju Nikole Vujčića kao na plod vanserijske, na samu prirodu pesničke umetnosti usredsređene vizure - na retko posvećeništvo, i već izvojevan njegov visoki domet. No ujedno, ova bogata stihovna sveska je i poput zatalasanog preludija - uvod u nove transformacije, o kojima svedoči rukovet novih pesama, koja upotpunjuje ovaj izbor a svakako je i najava novih poglavlja u Vujčićevom stvaranju.

U ovoj knjizi, naime, zahvaljujući primenjenom selektivnom principu, očitava se najvitalnija stvaralačka okosnica Vujčićevog poetskog pisma, koja, svedena, i antologijski pročišćena, upućuje na ključne tačke ove osobene poetske ekspertize, što se u svakom stvaralačkom potezu jezički proverava, i neprekidno iznova podstiče, nadsvođena osvetljenjem poetičkih mikrostruktura i refleksivnih fragmenata. Tamo gde je rad u rečenici kao u „kamenolomu“, ili nalik zadiranju među grumenje stvarnosti što se žari „pod jezičkom skramom“, ili pod površ same razodenute svetlosti – samo je naznačen put do vispreno razapete, gotovo transparentne verbalne mreže, što vodi „beskonačnim odajama tišine“, gde Vujčić zapodeva nove jezičke obrte, a upravo njima, i varnice treperenja, budući da u zvukovnosti tek dodirnutih novostvorenih smiosaonih sazvežđa, iznedrenih iz raspršenosti prethodnih poruka, kao sa ruba nigdine, sazdaje odgovore jednom, čini se, vazda narastajućem pesničkom provokativu, nepremerenom prostoru, u kome se ogleda i diše – kao dejstvena strana jezika - subjekt sam.

Jer oprekama zaljuljana Vujčićeva poetska zbilja nosi, u samoj pozadini, iza mimohoda reči i smisla, njihovog trvenja i značenjskog potiranja, i ključnu stvaralačku dilemu, pitanje - mogu li reči da obujme i ono što je ispod pogleda, što je sačinjeno od podsvesnih damara, osećanja, ili vanracionalnog i nepragmatičnog poimanja realnosti - gde se prirodno susreću i sašaptavaju ime i stvar. Mogu li one predstaviti sav volumen nabujao iz njihovih dodira i saglasja, njihove oglednutosti u trajanju, tamo gde počiva najsnažnija boja stvarnosti, podvučena pulsacijom unutarnje zbilje - nikad do kraja osvojenog, niti iskazivog, bića kreacije.

U tom istom međuprostoru „čistilišta“, u pesmi Nikole Vujčića oslobođeno je i čisto Ja, što se u samoj providnosti leda pita šta od „sastrugane svetlosti“, i same tišine može isklesati.

U čitavom potekstu Vujčićeve stvaralačke avanture, taj pritajeni, prikriveni smisao, postaje prvo i osnovno stvaralačko ogledno dobro – delovanje dugo osvajanog drugog ja – što u oslobođenom kreativnom porivu i prostoru, postaje primarno, i sa svim prevladanim obujmom iskustva, znanja, nijansiranih moći, položenih ispita polaznika u školi za mimolaženje uhodanosti i praznine, stupa na scenu nove zvukovne pozornice, kao osnaženo, delatno, prvo ja. I koje je tu ponajviše na domaku vlastite suštine - u svom višeobraznom, naizgled virtuelnom liku, građenom od nevidljivih, unutarnjih metamorfoza – i tako okretno u zraku, i brzo, popot prvog darovatelja punoće stvarima, i svetlosti vidljivom – da ostvaruje jedan od vrhunaca ove poezije, epifanijsku tačku koja čitavu kartografiju stvaralačkog puta – metaforički iskazanog dugom rečenicom, što i sama oseća „kao da je na velikom točku koji je uzdiže i gnječi“ - vodi do čistog preokreta: naoko lakog i bezposrednog samoostvaranja kreacije.

„Zaljubljen u prozirnost dana/bujan u vazduhu“ – to je Vujičićev subjekat, koji se pomalja kao odgovor vlastitom prizivu, u bezuslovnoj jednačini koju je stvorio. Stoga se, na najbližem rastojanju i najvećom brzinom, pretvara u Sebe („Strah“, Čistilište), oglašavajući se kao odaziv sopstvenoj čežnji, i svom beskonačnom lutanju, a obistinjujući se u času kada i vrt trnja, jednom, napokon, uzvrati ružom.

Jer kada u novim pesmama taj subjekt kaže: „Ja samo obrađujem/svoj vrt da bih živeo od mirisa ruža“, („Put kroz polje“, Dokle pogled dopire), on u ime pesnika i na pesnički precizan način forumuliše jedno od temeljnih poetičkih uverenja - da među svim zamkama vidljivog, i svim omamama i nemoćima verbalnog, u kojima pretrajavaju „deca rečenice“, opitno i delato polje stvaralaštva, jednako, potvrđuju da potiču iznutra - iz egzistencijalne teskobe, iz trnovih preobražaja, iz otpora objekta, iz unutarnjeg procesa produhovljenja same reči. Subjekat je taj koji traži upravo reč kojom, kako kaže jedan drugi pesnik, nećemo „uvek biti slepi za ružu koja je u ruži“. On je ta unutrašnjost koja bi da stane na unutarnji proplanak bića, sa koga vidi i priziva unutarašnjost drugih, i čuje lepi šumor stvari i reči. Njegov identitet je u uvišestručena istost, i urazličeno, mnoštveno prelivanje nevidljivosti, koja treperi u skladu. Van svakog govora. Transparentnost te tačke pronalaženja i sadejstva vazdušnih suština odgovor je žudnjama ne onog pragmatičnog, bivstvujućeg ja, već posve drugog, tvoračkog, koji je potomak kuće bića i jezika, koji bi, stupanjem u taj krug, hteo da ga ogreje aura tog doma i njegove primarne, roditeljstke svetosti.

Ako pesnik sanja ovakav doseg, onda je i poezija Nikole Vujčića izraz tog sna, vođen opreznim i skrupuloznim modifikacijama njegovih dubokih stvaralačkih preokupacija, delitaktnih raspoloženja i opažaja. Prozirnost je stoga tu metafora oglednutosti, u kojoj se sreću i jedna u drugu slivaju suštine stvari, ispunjene svetlošću, energijom svog, i pesniku presudno važnog životnog daha. Put te obnove ne može se odvijati van subjekta, i agenda svih stupnjevitih izričajnih metamorfoza, i albumi upečatljivih duhovnih spirala, i smisaoni zaokreti Vujičićevog stiha, u isti mah su dnevnik njegovih ranjenosti, trpljenja i raspolućenosti, nade i okrepe – kao još jedna, na nov način, u jednako životnom i sakralnom značenju, ispričana povest o „ekserima“ koji drže sliku. Jer i u točku što mrvi, i na raskršću koje razapinje i rasipa „rečenicu“, i u duhu koji zaceljuje - subjekat njenu nevidljivu snagu, višestruko obnovljenu, u sebi nosi i kao ishodište, i kao početnu stanicu stvaranja. Neko najsličniji meni, kao da je moj brat blizanac/pretvorio se u mene. Tako sam ušao/ kroz taj otvor, čak do dna, mereći ga. /Pa da! Prošao sam kroz staklo i led, /kroz to vidljivo do nevidljivog - kažu Nikolini stihovi („Ogledalo“, Nove pesme). Pesnikova čežnja i ponor isti su taj uski prolaz, a napokon, ista širina, tamo dokle svi pogledi sežu, i gde nastaje i odgovor molitvi: Dodirujući se. To puni jezik. /Dlanovi su moje nebo („Molitva“, Nove pesme). A put kroz trnje, najposle, kao samo ubiranje svetlosti, prianja uz kapljice - skoro prozirne-duguljaste koje su/zaista moje suze.

Tokom gotovo tri decenije Nikola Vujčić nije objavio više od sedam pesničkih knjiga, ali je njima ostvario redak pesnički poduhvat - rezultantu životne opredeljenosti koja u sudbini poetske reči beleži uvek aktualenu i svevremenu, egzistencijalnu dramu, i neprekidno je, uznemireno i duboko, oseća i prezentuje kao dramu stvaranja - ispisujući fantastične uzlete i ponore nemogućeg – neobičnih, i njemu svojstvenih mikstura pesničkog eksperimenta i plemenite lirske patine, poetskog govora kao intelektualno napregnute i strasno vođene maštovne sile, što na terazijama bića i ništavila traži ostvarivu, suptilnu i punu meru, jednako time uzdižući i samo pesništvo, koliko i refleksiju o njemu.

Koraci. Časopis za književnost, umetnost i kulturu, godina XLIII, sv. 3-4, 2009.

IZGOVORITI ZVEZDU

Prvi vek jedne pesme

Polihistor i poliglota, vanredne erudicije ali i posebnog, strasnog estetičkog angažmana, koji je urodio i složenom, možda i prvom pravom poetičkom studijom u nas (onom o „Zmajovi“, što je godinama narastala i uzrujavala čitaoce) , Laza Kostić (1841-1910) mi se mnogo više od proslavljenog romantika, ukazuje kao i najava savremenog poligrafa. Ili, kao njegova ostvarenost. Nastala pre nego što smo je stigli poželeti i projektovati, kao odgovor njegovom, pa i našem vlastitom vremenu.

Uostalom, šta je vreme, kad se i samo iznenadi, zapanji, i zastane, pred božanstvom jezika.

U godini koja označava pun vek od nastanka njegove najlepše pesme, peana i nebeske tugovake, taj poetski biljur, u svom pozadinskom svetlu, sapoštava nešto i o stvaralačkom profilu svog tvorca. A on pak iznova otvara pitanje da li je Kostić tek „punokrvni romantik, ili je zapravo potomak velikih baroknih majstora“, od kojih je je nasledio i „siranovsku, rablezijansku, šekspirsku koketeriju i razmetljivost svojom snagom fantaziranja i vatrometom svoga duha...“, kako je pisao Veljko Petrović. Ili je, u zlatnom preseku svih Kostića u Pesniku – njegovih unesenosti u biblijske teme, antičku dramu, heraklitovsku igru opozicija, šekspirovsku intonaciju, oratorstvo i utamničenost u realnu tamnicu i među zidove javnih neprihvatanja - već sazdana ljuska misli o čoveku u vremenu, i svetu, istovremeno kad i san o lepoti, koji započinje svaku njegovu pesmu. Nije li, čas na helenskom, čas šekspirovskom proscenijumu, svim jezicima kojima je vladala, ta ustalasana mnogostrunost prosvetljivala i snažila i biće pesme, u onom dirljivom sklopu suprotnosti koje u svakoj pesničkoj slici iskočiloj iz zgloba i sluha epohe, iz očekivane forme i veštine, uznemiri otkrićem koliko tananosti i milozvuka šumori u erudiskoj, mislenoj i angažovanoj figuri ovog pankalistički ostrašćenog diva.

Koliko je posvećenosti, duhovne i maštovne sile, i znanja pesme, potrebno da se zaštiti ta travka koja misli, snuje, i boluje od bezimenog odsustva nečeg sapatnog, i dobrog, u „suludom labirintu sveta“, iz kojeg, „sred navale neprestanih pojava“, izvlači i suštinsko, filozofsko i egzistencijalno, opsesivno pitanje Kostićevog dela, pa i njegovog Osnovnog načela, 1884 (... šta sam ja tu, šta ću ja tu? Kako ja stojim prema tom svetu i kako taj svet prema meni?) ali i da se očuva odlučujući tonus i sfernost lirske pesme - između sna i jave - i prva snažno izvajana metafora njegove poetske istine - samohrano srce.

Ima nečega od mediteranske, venecijanski čiste ravnoteže svetlosti koja u njegovoj pesmi niče van buke i plošnih silina dnevnog, i njima uprkos - kao iz same senke bitka, iz zadatog vremena i sudbine, što se u čovekovom veku sažmu u opseg suze, upravo tu, u samohranosti toplog pesmotvornog bića, zasutog bičevima i gromovljem - da iznedri i njegov veći, nebeski, etarski trag.

U lirskom biću pesme, između jave i sna, meki je miris slovenske melanholije koja se ugnezdila u sam genom lirike, što „samohranom srcu“, kome je dodeljena tamnica sopstva, prvi dom lirskog ja u svetu, i koje tek snovanjem - zasnivanjem snovima – mora skladati svoje puno, kontrapunktsko pismo, kao kosmičku matricu. I između čitavih eonskih naleta tame, dosanjati, upravo pesmom dopisati svetlost. U tom ritmu zemnog i nebeskog, ispisan je zaštitni impuls izbavljenja onog boljeg, lepšeg, još neostvarenog, fluidno nesigurnog, i gotovo već izgubljenog. I dok pišemo ono nestaje, ostavlja nam svoj fantomski obris, nalik snu. I samo su veliki rečnik samoće, ili zvezdana karta koju otvara, vidljiv trag da postoji i onaj koji sanja, i realnost sanjanog. Da se u dosegu vaseljenskog, koje pesma zameće, oštri i negostopljbivi obrisi mogu zaljuljati, privoleti da zatrepere kao nebesko vlakno. Astralne i zemne figure grle se, poput tajanstvenog, naslućenog, neodgonetnutog znaka, emblemske zagonetnosti, koja je upravo tu i u tom času stvorena, mnogo snažnija od prepisa sna. Magičar je pesnik, a ne oniromant, čak i kad pero pobada u noćno mastilo. On gleda u dvoznačnost, kao realni entitet, koji je sam stvorio, ne bi li u telu pesme, njenim pokretom, prepoznao drugog sebe, stvarnost drugih mogućnosti , druge stvarnosti, u kojoj i tamnica postaje kuća, i svet.

Hipostaza velike, nerazrešive protivnosti – grobna i nebna je pesma. Karantin i polje zvezda. I borealna svetlost koja je vodi, zametak vaseljenskog, pesnička je, ne i nužno romantičarska, vera u snove, tu noćnu hostiju, mesečevu hranu otkrovenja. Kao građa za „lični Helikon“, nobelovca, Šejmusa Hinija, u kome se obistinjuju najgušće oaze u pustinji sveta, u putopisima ljudskih znakova – i sabiraju ga u šifru koja čini minijaturni dom nebu, „klopku za beskraj“. Ili kao ona rečenica Crnjanskog: Zagledan u sebe... uvideh da je sve prolazno, ali da je u meni mogućnost zvezde. Rečenica koja izgovara, na svoj način, čitavu pesničku religiju. A ona uistinu nije odlika epohe, određenog umetničkog pravca, niti posebnog stila, koliko je u kostićevskom uverenju da - kada se lepota udruži sa bolom, sa jadom, sa tugom, ona se uzdiže do svetinje. I njegova trijada, u gradaciji, to lepo - to bolno lepo - sveto, izrečena povodom Zmaja, ne može bez porinuća, bez pada, bez mistične i nadrealne privedenosti jednoga ka drugom, bez sukoba i razgovora dva sveta, opoja i tamnog zanosa, poput onog kojim Nastasijević otvara svoju osamu kao silabično sricanje tišine pre no što ga uvede u melodiju: Miloglasan je negde na zvezdi spas, / što bolan pevač promucah ovde dole („Gospi“). Iz atonalnosti izazvana, i vajana, kao iz divljeg mesa i blata, zvezdana muzika je od čistog bića pesme, i od njega viša - privedena skladu, što sam zrači - jer nema ruke, recepture, amuleta i leka, da „razredreši nam čvor“. Pomalja se u nesanici i patnji, kao obris same nevidljivosti – poput one, koja je iskrojila Celanovu „Molitvenu šaku“ - „iz vazduha/makazama očiju“ - obrezavši joj prste „poljupcem“.

Rimujem , kaže Hini, „Sebe da vidim, odziv da izmamim tame”.

Taj impuls očuvanja nevidljive suštine bića i sveta, prizvan iz tanke niti što deli od nigdine, nije nigde tako začarano, imaginativno i realno udomljen kao u tamnom i svetlom erosu pesme. Kao sam usud jezika. Sam zvuk. Što je, u Lalićevoj “Melisi”, našao paradigmu svog oglašavanja, ritma i disanja, noseći u sebi nešto od drevnosti i mita, i novog sricanja, kao fluid sećanja i invencije. Iz verbalne telesnosti i tkiva izmamljen, iz prvobitne raskomadanosti mita, rasula oblika, iz nestanka, iz pene i oblaka jedne nove - ničije zemlje - legenda i zbilja lirske pesme vraćaju sada jeziku čudesno svetlosno biće njegovog sna, čine ga prisutnim u zuju pčela, u zvuku – što je “svež ko početak” i vlažan “Od kiše jutra, iza neba od krvi i praha”.

Taj san, gotovo jedna lirska fantazija, čini mi se, u samoj suštini, stalna je briga, snovanje pesme, njena nesanica, kao Lazin san sna, koji u Lalića puni, “ko pustinju voda” – javu u kojoj “iznova si stvoren” (“Pohvala nesanici”).

Pevati lepotu, u ariji ove velike, opojne i strasne melodije damara i fluida, znači pevati upornu nadu, da će budućnost jednom posvedočiti “da je obmana bila bitna / U svetu suviše stvarnom, a da bi istinit bio, / U svetu suviše lepom, a da bi bio stvaran (“Fragment”).

Stvarnost tog sna, u zbilji pesme, sva je od pokrića, jer je od daha, zbilje reči, u njoj je sklopljeno sve što se tu, i samo tu, uistinu zbiva, oduzimajući dah, i vraćajući ga kao sve izgubljeno, menjajući samoga pevača, šireći obris njegovog srca i azurni opseg oka - šireći opseg realnosti pesme, prevodeći je u zamišljeno. Tako u krošnji stabala koje lista/Iza visokog zida gubilišta/Pevaju ptice. Namera je ista, kaže tvorac “Deset sonata nerođenoj kćeri” – koji je na tih deset ostrva noćnog arhipelaga, istovremeno senvač i crtač imaginarne zemlje, u kojoj su lampa, koja je rasvetljava, i karta što se unutarnjem oku otvara, od iste građe, a sanjar i otkrivalac sanjanog, od iste suštine. To je istinit, punoznačan savez parabole, u kome jedino uzrok može biti opčinjen posledicom, jer ga ona prevazilazi, uzdiže ga u božanskost svoje prirode, koja je zapravo, njegova druga priroda, čineći tako, tim zrakom što bljesne iz njene unutrašnje telesosti, i iz čistog umišljaja, njen dubinski odsev i otkorovenje, vlastitim, blizanačkim prosjajem božanskog.

Kostićevska jednačina, u kojoj pesnik zvezdu naziva “besmrtnom iskrom svoje samrtnosti” (“Moja zvezda”, 1862), ili “čedom samohranosti”, “izniklicom srca”, (“Među zvezdama”, 1872), uzraslom do duboke, snovite ruže, kao njegova viša, “svetla senka”, što sa obrisom nebeskog leptira leti po svemiru, “sveširu”), iz istog je rodoslova kao ona koja u Lalićevim sonetima postaje uporište čitave lične poetske vaseljene, kojoj njen pokretač i tvorac, sa pritajenim ushitom pred odgovorom koji je sročila magma zanosa i pena najboljeg u jeziku, u njemu samom – kao čist refleks preokreta jezičkog znaka, čiji svetlaci u mahu sazdaju “paslike raje” - kaže: “Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri”.

Ima nečeg neobjašnjivo potresnog u tom kruženju nevidljivih energija, sanjanog i imaginiranog, mistične i religiozne snage, što pulsira između dubokog poklonjeništva i uzvratnog osmejka svetog. Nečeg hramovnog, nebnog, u dubokom radu stiha. Nalik nezalečivoj rani, bolu egzistencije, što se tu, u stihu - novom osmejku duše – kao s mukom izvojevanom daru božanstva jezika, probudila u nadi da postoji reč koja izmiruje svetove. Meka i sveta, kao Kostićeva “ugodljiva simfonija osećaja i misli”, moguća jedino u pesmi.

Kao nevestinski plašt, za onostrano.

Ista jezička tvar, tamnog bruja, i svetlostnog “poja”, što iznenadnim preokretom nadilazi žalbeni glas Raičkovićevog soneta (Ne pronesoše koz Španiju flor. / Al nosili su crno srce u grudima. Tvoj sin i tvoj muž kao bor i bor / Nestvarni behu: tek senke među ljudima) ispevanog osamdesetih, prošlog veka, koji je tek petnaest godina docnije našao blagi, setni smiraj, u provlačenju svile, kroz kineske dućane, kroz ruke, i misli, i nečujni šapat, i nadu da će ona, ta drevna i fina tkanina emocije i vremena, srokom svoje večne melanholije, kao put u neprebolna odsustva, otkati i čistu svetlosnu svilu neba – prisustvo. Kupujem svilu://Biram za moju sestru/I biram za njene kćeri//I za ženu/mog brata//I za majku//I za sestru/Moje žene//Samo za nju ne kupujem...//Ali biram://Kao da sve svile/Ove//Za nju biram... (Uspomena iz Kine, VI, 1995.)

(… ) uhvatio sam sebe kako idem za svojom rođenom dušom , vidljivom za moje oči, mojih crta, skoro nadohvat ruke, koja je trčala ispred mene ne dajući da je dohvatim, zabeležio je 24. januara 1903, u svom intimnom Dnevniku, Laza Kostić. I ko bi mogao reći da to nije zabeležno juče, danas, upravo sada. Da postoji vreme, na putu svile, i da uistinu postoji dvojno ja, dvojni čas, ovde, i tamo. I upravo zato se može misliti da je u pesmu, „što nalik je na san“, Kostić ugradio osobinu jave. Jer je ta java sposobnost stiha da obasja dva prostora, da se kreće u dva sveta – kao u svom, jedinstvom, posedu pesme.

Tu vid postaje nalik jednoj višoj osetljivosti za rasutu svetlost, nadnesenu nad zemlju svakidašnjih senki, među „razvaline geometrije“, gde jedva se čuje glas što pripada muzi. I jedva se vidi „svetiljka kažnjena zbog grubosti dodira“. Gde sve je sušta razloživost i prah, i „šušti kao suvi čičak“, u stihovima jednog drugog nobelovca: „Dotakni me i dodrinućeš pravo u svu tu /bit što postoji van mene, u bitak, /što ne veruje meni, mom licu, kaputu, /u čijim očima smo vazda, sumarno gubitak“. I upravo zato, što postoji ta suma posledica, oskudno vreme, i samo čist u njemu pad, otpaci sna i osakaćen, nedostatni govor, upravo zato postoji Muza. Za Josifa Brodskog – Uranija - jer je od Klio starija. „Danju, i na svetlosti slepih fitilja vidiš:/ ona ništa nje sakrila /i gledajući u globus, gledaš u potiljak“. („Za Uraniju“).

Nije li već i sam snimak narušene geometrije, gluhe rane, pokidano predivo simetrije sred zimskih čini vasione, takođe pesma. Ali i impuls samoodržanja njenog pomerivog, pokretljivog bića u vremenu - „ubrzana istorija“, po Brodskom, ili „pokušaj posledice da preduhitri uzrok“. Zvuk molitve, šapat zavođenja, somnabulni govor, grcanje „u stanju muze“, vapaj i žudnja pesnika-pevača da se sama suština govora primakne - kao u kakvom vazda obnavljanom, Kostićevom „živom palimsestu“, osnovnom tekstu. Što prebiva u dubini nas samih, i u kosmičkoj daljini istovremeno.

Zato postoji Arija. Opiranje osirotelosti zvuka, glasa, govora.

Pesma je u samoj osnovi istorija budućnosti pesničkog jezika. Budućnost govora. Mogu je dopisati samo oni dostojini predaka, što su već znali za taj razlomak, igru uzroka i posledice. U hronološkom sledu stvari, prostoru ugaonom, jednokratnom, gledano običnim okom, „Uzroka na svetu nema,/ima samo posledica. I ljudi su žrtve posledica“, kaže Brodski („Tiberijeva bista“).

Ali Arija, arija... nešto je posve drugo. Kao što je Uranija izabrana muza, zalog obnovljene geomerije - vid i govor zvezde. Arija „posledice pevana uzroku na uvo“ („Litvanski nokturno Tomasu Venclovi“), predumišljaj, u ime očekivane smrti govora, pretostavljenog, već uračunatog gubitka, sume posledica, a opet, s one strane gubitništva, i smrti.

Arijadnin konac, rekao bi filozof Laza Kostić. Amalgamske čvrstine, umna i osetljiva, druga svetlost, iz ljuski zvezde, koja zna tu višu pismenost, „umno vreteno“, „čvšrće od onog kojim Parke ispredaju čovečiji vek“.

To znanje pesme, vrhunca moći govora, koje u Kostića navire i kroz njegov misleni, dramatični, filozofski i lirski lik, kao jasna formula, slična je onoj britkosti groma, „boga zefira i oluja“ iz „Pevačke himne Jovanu Damaskinu“, ali i nalik na „anatomski nož, hemiske cevi i sudove, staklenu sočivicu i električnu iglu“, njegovog Osnovnog načela. Jer kroza sve je prodevena „vaseljenska moć brojeva, sve su to sastavni končići tog umnog prediva“. Sve je to ista umna alfa, glava, početak svega - dušin neimar („Spomen na Ruvarca“, 1865).

Ili, da kažemo modernim jezikom Brodskog: to je prostor u čistom vidu. Etar Alfe. Gde zvezda dobija oblik/koji izdiktiraju usta. / Eto time diše vaseljena.(...)...Nebeski svod svetao – hor suglasničkih i samoglasničkih molekula,/u običnom govoru – duša. („Litvanski nokturno Tomasu Venclovi“, XIX).

Luk kojim povezujem Lazu Kostića i nobelovca Brodskog, možda je neočekivan, ali kako u poeziji biva, podržan je posebnom igrom brojki i snova. Ona kazuje da je Laza Kostić ispevao stihove svoje “Vilovanke” (“Među zvezdama”), u peštanskoj tamnici, 1872, a da je tačno nakon jednog veka, svoju tegobnu pesničku slavu Josif Brodski posebno uzbrzano počeo sticati od 1972, nakon godina represije u svojoj zemlji (1963. je osuđen na progonstvo, na sever, a oslobođen nakon protesta međunarodne javnosti), kada je započela njegova doživotna emigracija, tokom koje se ostvaruje fascinantna energija njegovog pesništva, ali eruditskih, inventivnih tumačenja poezije - sa posebnim osećanjem istorije, i otkrivalačkim prisupom pojdinim pesmama, idejama, ili delu, najznačajnijih svetskih pesnika. Jedan od njegovih najbriljantnijih eseja, posvećenih umetnosti, jeste Vodeni žig ( 1991; prevod na srpski jezik Nede Nikolić Bobić 1994), koji je u isti mah estička studija, autorefleksvina i vrhunska lirska proza, i pesnikova posveta Veneciji.

Laza Kostić je u Italiju putovao 1899. i 1901, ali je tokom svog bračnog putovanja sa suprugom Julkom Palanački, 1895, prvi put video crkvu Santa Maria della Salute. Svoju vrhovnu, životnu i neostvarenu ljubav prema ranopreminuloj Lenki Dunđerski (koja je iste godine umrla u Beču), skladao je u svoju vrhovnu pesmu, himnu sa imenom venecijanskog hrama, i u melodiji te pesme dosegao sklad savršene forme i kosmičke emocije, koja u budućnost raste, gotovo kao najava Lalićevog stiha - Na nekoj zvezdi more se rascvata...

Brodski je od astralnog kova, i sonornih poetskih vizija - posebno u zbirci Uranija (izvorno objavljenoj 1987, a na srpskom, u prevodu Zlate Kocić, 1990) - sačinio svoj vidovit i mudar poetski svet, i svoje poetsko utočište. A odabrao je da počiva u gradu svoje duše, Veneciji, gde je, godinu dana nakon smrti, prema poslednjoj volji, prenet 1997. Na groblju San Mikele, umesto cveća, jedan snop olovaka svake noći zapodeva razgovor sa otvorenim nebom.

Sve je u vezi. A izgovaranje zvezde, izgovaranje je jednog od najprečih kosmičkih raskršća - šta više, ono se ukazuje kao Alfa, krunsko mesto, paradigma svih veza.
U poeziji, naročito, gde ponekad, vreme kao da ne postoji.

Mnogi Kostićev stav, gest, a posebno stih, i služi, kako piše Veljko Petrović, kao oklop njegovoj ljudskoj i umetničkoj misli, iluziji u snu, “kao evazija van vulgarne svakidašnjice”. Samo biljur i bruj, tišina i zvuk, i astronomski sklop vremena zaustavljaju vreme. Što retko naklonjeno prostoru, ostavlja u njemu svoje mvrice, mrlje, modrice. Odbačen alat rashodovanja, i rashodovanost. Nehajni gost, slučajni turista, lažni tutor, tiranin.

Sve dok ne i samo ne oseti milost trenutka koji mu se oteo – kao sveto mesto jezika. Njegov Tadž mahal. I Venecija. Uspomena, slika, biće i san, zanos sveta.

Eteričan i jasan profil što ispod i ponad praha, i posle, ostaje.

Esej "Nova čitanja Laze Kostića - Izgovoriti zvezdu", objavljen je u Kniževnom magazinu br. 93-94, godina IX, (mart-april 2009).

Novi Sad, 13. mart 2009.

Eva Lipska

NJUTNOVA POMORANDŽA GRAVITACIJA

Srećem je
na trgu starog grada.
Možda antičkog Rima.

Na sebi nosi
zajedljivu boju
proigranog života.

Ismeva sekunde.
Semenke suncokreta.

U vojničkom pamćenju
čuva smenu straže.

Prislanja uvo na vlažnu zemlju.
Otkucava puls dolazećih uputstava.

Dok leži
ispod rasejanog drveta
na nju pada
čovek.

Njutnova pomorandža. Prevela s poljskog Biserka Rajčić. Kov, Vršac, 2008.

BESKONAČNI BILBORD I ZRNO SOLI

Kada je o Muzi vremena reč, piše Josif Brodski, nismo tek gledaoci, već i učesnici na bini. Realnost nas naseljava - te i ne želeći, govorimo iz nje. Ona je manje ranjiv, nepopustljiv deo naše unutarnje kuće i bića. Upada nam u reč, zapodeva svoje euforije. Okovane nasleđem vrste, sapliće nas novim ubojitostima, greškama prošlosti, nejasnostima fatuma i istorijskim zabludama - i ubrizgava sveže sedative u već inače utuljen vrutak pobune.

Upreden od opreznog slavlja trenutka, sred šumora imperije stvari, mode, sterilnih "aluminijumskih pejzaža" i "hipertrofiranih istina" - kako nam već punu deceniju predano predočavaju prevodi Biserke Rajčić - poetski glas Eve Lipske (1945) neguje preciznu rekonstrukciju scene u kojoj se "bol od sveta" vraća kao nemogućnost da uskladimo ličnu, unutarnju boju odela, sa krojem epohe.

Sa humorom i saosećajnošću, Lipska nas uvodi u splet poražavajućih kontradikcija, što neometano kohabitiraju u svakom našem trenu: tu su i brbljivost sveta i odsustvo jezika, i iznajmljeni, "namešteni život" i stvarni pejzaž - koji, uistinu, više i ne postoji. Jukstaponirane, ove protivnosti su poredak stvari o kome nam govori i Adam Zagajevski: uronjeni smo u stvarnost, a to nas ne oslobađa nemoći da uredimo naš svet.

Lipska ovom poimanju vazda dodaje bolnu ironiju, koja odustvo "intenzivne nege" povezuje sa brzinom pada, čije biblijske razmere, pojačane novovremenim hibridima, nemogućim ukrštanjima lakoće postojanja i njegove ispražnjenosti, u vrtoglavim mutacijama tog virusa rokade, zamenu za život nameću kao isključiva ishodišta naših sudbina.

Kobnost te greške u kodu, pred usudom koji je "dolazeći na svet/izgubio razum" (zbirka Ja, 1999) i sa upravo preciziranim saznanjem da je i Bog priznao/da je samo čovek, u novoj zbirci Njutnova pomorandža (Kov, Vršac, 2008) pesnikinja nam predočava sa dostojanstvom učesnika u odsudnoj drami, na kojoj je maestralno istrajavao i veliki Zbignjev Herbert. Setićemo se, Gospodin Kogito, upravo u "Zapisima iz Mrtvog doma", kaže: ležali smo povaljeni/na dnu hrama apsurda//... kao plodovi opali sa drveta života/koji trunu zasebno. Nekom neshvatljivom presudom lišeni "ambicije postojanja".

U fatalnom ubrzanju, svet je u viziji Eve Lipske naglavce okrenut, a kao "pozorište brze usluge" i "menica bez pokrića", osiromašene budućnosti, on je već mrtav - bezdetan. Oksimoronski združeni, njeni lucidni uvidi i suptilni apostrofi postojanja, sred milenijumskih zamki, prečica su u iluzivno umrežene i zaslepljujuće puteve za nikud.

Lipska svoj stih, od samog početka pevanja, stavlja u spreg sa fenomenima svakodnevne i epohalne smrti, sa jednim jednim nalogom - da budu "poput rođenja". I sada, u dnu beskrajnog bilborda, ona vidi, i štiti, "veliko-malo carstvo" postojanja, povratak boja, koje otiru "naočare za kratkovidost", i svaku nijansu sveta primiču oku - kako bi, u iskonskom rebusu sila koje i inače pomamno vrte i nevoljko obnavljaju naš svet, zaustavile potpunu negaciju same ideje postajanja. Nekada je ova opomena bila tek "ptica koja više ne nasleđuje krila", "usmeravana daljinski". Danas, kako kažu njeni stihovi, zaboravljamo i da nas nema.

Preokret drame je nestvaran, poput preokreta sile gravitacije, a ipak potpun: na otpali plod pada čovek. "Rasejano stablo" pak prikladni je sinonim nehaja i "proćerdanog života", upravo kao i obeznačeni pojam Knjige, iz koje, umesto listova, ispada lišće.

Već davno u toj slici nema pesnika.

Ni trajanja, koje helderlinovski uspostavljaju pesnici. Postoji, kako kaže Lipska, u prethodnoj kod nas objavljenoj zbirci (Negde drugde, 2006), samo trenutak nepažnje, "igra reči na prometnom kolovozu./Na saobraćajnici stiha".

Umesto mudrosti, možda tek zrnce soli.

U kontrasvetlu zalaska, nad svežim ambisom sveta i "ismejane sekunde", bljesak njenog stiha, nalik probuđenosti instinkta pobune, na preostali prostor scene izvodi, makar i u obrnutoj projekciji, sam životni smisao, bez kojeg se i svet, i poezija - u svom "nepismenom", mrtvom snu - jednovremeno gase.

Mali esej o novoj knjizi Eve Lipske Njutnova pomorandža objavljen u Poljima br. 454 (novembar/decembar 2008).