TALOG NEDOVRŠENOG, PISMO NA VODI

Tisa cveta!
Tako je glasila poruka na mom mobilnom telefonu, 21. juna 2008.

Ne cveta Tisa uvek - a cvetala je upravo tad.

Potrebna je neobična i gotovo potpuna saglasnost vazduha i vode, temperature i čistote, nevidljivo stakleno zvono vrhunske zaštićenosti - klimatske i ekološke ravnoteže – i vrhunske punoće, pa da majušni, gotovo nevidljivi insekti, nalik vilinom konjicu, započnu svoje treperenje.

Igru života i smrti.

Da ponesu eros i tanatos u rasponu svojih prozirnih krila.

Tek za jedno bdenje. Jedno lebdenje. Jedan let. I pad.

Da drhte od siline tog zadatka, neslućeno važnog i neprimereno velikog za svoj sićušni rod, kog laici često mešaju sa nekom nepoznatom biljnom vrstom. Da prožive, dakle, čitav vek, i ispune njegovu i svoju prvotnu svrhu – tu svetlu i tamnu životnu slast - u samo jednom danu.

Da ispevaju pri tom nečujnu melodiju čežnje, koju iz predačkog pisma, iscrtanu vlastitim telašcima, uznose u notni sistem nečujnosti pejzaža, kao muziku svetlucanja. Začaravanje. Kovitac zelenog i zlatnog oka vazdušne oluje nad rekom, iz koga će odvažno prokrčiti put u rađanje čitavog potomstva treperenja, novog života, dugo skrivanog i čuvanog u placenti vode.

A sav taj put - prevaljen u tek nekoliko sati - nakon svadbenog transa, ostaje napokon telašcima svileno učvoren, pokretni sag na vodi. Kao ljubavno pismo, nestalo u kratkosti svojih poruka o trajanju. O sudbinskom značenju nekoliko sudbinskih stvari. Rađanja, ljubavi i smrti.

Oduvek sam znala koliko je dramatično lepa ta minueta - minut i pirueta u punoj simultanosti - koju ispisuju vodeni i vazdušni trnci u vremenu. Sa njom sam rođena.

Palingenia Longicauda.

Pojava koje nema nigde, dostojna sinonimne pomisli na zavičaj.

Nečeg potpuno mog, nikad izgubljenog.

A nikad posve neizgubljenog.

Krhkost nemoguće ravnoteže, ostvarene jednog dana, jednog trena. Između očigledne propasti čitavog jednog živućeg roda, što se kao sama uzaludnost nadvija nad naše bivanje i pretapa u potpuni, ponovni trijumf, iznova osvojene , i uvek iznova osvajane, trajnosti života.

Taj drhat panonskog leta. Tiski cvet.

U njegovom fluorescentnom pejzažu stasala su moja panonska leta. Tiha, do iščeznuća zvuka. Usijana, do podneva u visokim tornjevima tek odzvonilog zlata, što se u teškim nedeljnim toplinama i sjaju spuštaju na belinu stolnjaka, u poluispijene čaše mladog vina, u zuj ose na prezreloj, napukloj kajsiji.

Tisa cveta!

Nešto samrtno tužno, a obećavajuće, tinja u preobražaju tankog i nerazgovetnog vela ponad reke, što svetluca u nerazdeljivosti prosjaja vode i peska, najavljujući posebnost svoje objave.

Jer ta fuzija krajnjih i međusobno udaljenih fenomena i nije drugo do obznana ravničarskog čuda, dugo pripremanog promenom sezona: one duge, i veoma sporo, u zemlji i nebu, čuvane radosti rađanja, što klikne nakon beskrajne zime zaustavljene u ledu pod uličnim svetiljkama, na minijaturnim klizalištima kanala i barica, sa čitavim pretećim lavirintima nebeskih signala uronjenim u njihova ogledala - pre nego što se tajne mreže životnih objava razbistre i razdane, u dobima prvih visibaba, narcisa i zumbula - nestvarno krupnih i staklenih - u kristalnoj jasnosti trava.

Tisa cveta!

Ravno je to preokretu sveopšte ćutnje rečnih stanovnika, zavetovanih tišini, neodavanju tajne, koja nikada nije u dometu oka, nikada sasvim otkrivena. Čak ni onda kada ribari izvade svoj ulov. Ni mrmora, ni vapaja, iz tih otvorenih usta!

Tisa cveta!

Kao preoblačenje neveste, u čas pre izricanja svetih zaveta, povlačenja dugog vela sokacima, preko rumenog i sveže polivenog razmaka između cigalja, odakle niču i cakle se rombovi crnice, a dalje, uz put, raste, slobodna, jedna, jedinstvena, zemlja panonskog tla.

I kada drhti u vrelini, i kad u ciči zebe - drhti cela.

Tisa cveta! Pa to je ravno veselosti igre, koju započinju dečaci sa kuvanim kukuruzom u ruci, trčeći uzanim puteljcima između sokačića i kolovoza, gde prostor još nije osvojio, ni tabane oprljio, tečni asflat.

Tamo gde se i prašina raduje uzdizanju iz mrtvih, i svom vaskrslom sjaju. U oblacima, ponad zavrtloženih suknji devojčica, koje u rukama, trčeći, nose hleb namazan mašću, posut paprikom, katkad namočen u vodi, raskošno zasut zvezdanim šećerom, kao slutnja slatkiša sa nikad viđene trpeze.

A oblaci su ponad njih, i pod njihovim stopalima, ispred, i iza te razdragane dečije povorke, i vesele buke. I opet oblaci, budni pratioci, ogrnuti u crno, nad povorkom izlomljenih figura, sa izdišućim cvećem i malim pogrebnim velom nad sandukom u kome je Neko.

Tisa cveta! Kao da se odjednom u male gradove sjati nepoznato mnoštvo. Tu, gde na prozorima i kapijama, s neskrivenim zaprepašćenjem biva dočekano i ispraćano i jedno jedino, i svako lice, došljaka i stranca. Jer svako je posebno, u svom ramu odvajanja od znanog. Drugačije od onog mnogo puta viđenog na svakodnevnom uglu, kraj bunara, u dućanu, na ulicama na kojima izvečeri, bagremovim grančicama se braneći od najezde muva i komaraca, slegnu se susedstva na pretakanje priče o istom. Tek za reč ili dve, ili ponekom šalom, pomeraju se večnosti priča: o vrtlarskim radovima, svadbama, preljubama, iznenadnim odlascima. Ko zna kud. Tamo, gde ni Tisa ne cveta.

A Tisa cveta!

Kako sam mogla i za trenutak zaboraviti ime te formule, te preobražavajuće novine sveta koji bi, bez nje, zaboravio sebe. Te u sebi ujednačene, meke, utišane, pastelne boje surovosti istog, povučene poput neke odsudne grafitne crte u prašini panonskog akvarela. Ili direktnosti, neporecivosti leja, koje će nastaniti lukovice lala i njihove heraldičke, uslamtele boje.

Ili onih linija, koje odvajaju, najjednostavnijim potezom neposustale mašte, i gladi za promenom, rukom majstora moleraja, donji zid kuće, od onog višeg, kome jednako pripadaju. Kao belo, i čisto. Belo-belo. Kao plavo, i plavetno. Nebesko plavo.

Nešto od gesta prvog, prozračnog stvaranja nadvija se nad rekom.

I to je ono što, u nezametljivosti plahe i prozirne životne radosti i drame, i panonskog paora, i usamljenika u hodu kroz prašinu - ako ga spazi - učini pesnikom u duši. U tome času. I za sva vremena.

Tisa cveta!

Kako sam to mogla prevideti da postoji taj neimenovani dan i datum, ta fešta, kada je to moje vlastito pamćenje, i moja afazija, i moja vizija, moja leksika.

Nikada, do sada, nisam opisala taj fenomen, niti sam o njemu pisala. A on određuje samu čežnju da uhvatimo trepet i dramu trenutka.

Potrebno mi je, u svakidašnjem životu, mnogo koraka u gradskim ulicama, po lišću, i novinama koje noci košava, da sakupim i prodenem sećanje reči, njihova čula i njihovu imaginaciju, u značenje tog fluida koji prolazi, a ne nestaje, istrajno i nevidljivo vladajući našim bićima.

I sve više verujem da upravo to gotovo izmaštano preplitanje slika, koje imaju podlogu u etru, nije drugo do golo i čisto postojanje - sa svojim krhkim fizikumom, žurbom za onim što ne stižemo izgovoriti, a što će proteći zrakom, ako ga ne zaustavimo pretapanjem slika u sebi. I da će tako, nespoznatno, ne bude li naših unutarnjih slika i kolaža reči, odneti i nas, i sve što nas čini, nepoznate nama samima, u novo nepoznato.

Pogledaj šta sam doneo, govorio bi moj otac, otvarajući svoju veliku tašnu, punu objektiva, smeštenih tu da mu se nađu za različite okolnosti, svetla i daljine spoljašnjosti - i za njegovo probrano, tankoćutno i munjevito osećanje onoga što treba zabeležiti. A tiskale su se već tu, upravo tog dana, pre neki sat, izrađene fotografije.

Ah, toliko prizora, toliko slika. Sav svet je u njima, mislila sam uzbuđeno.

Sada znam da nigde i nikad svet nije sav.

Ali da mi je potrebno toliko slika, da imenuju, u meni, prizore koji nestaju, koji samo u jednom času dobuju po mojoj koži, kao kiša po tabli reke, a sve posle njihov je nigde sabran i nigde postojeći zbir, koji će se rasuti u nigdinu, ako ne nađem za njih stih, metaforu svog prisustva u opštem toku, u promenama koje nas čine.

Tome dakle služe sočiva.

Tu su svi sudari mira i strasti, i toplina i jeza tih sudara, koje nam spolja i iznutra nude prizori.

Snežne cvasti na prozoru. I one pod kožom. Male ulične svetiljke u vati magle.

Radujem im se koliko ih se plašim, jer tu su, da zaustave tok, i čuju promenu, koja isklizne, tiša od pokreta minuta u ravnodušnom kapanju digitalnih sati. Nakon kojeg nismo isti, i ništa nije isto.

Vidi šta sam donela, govorila sam sebi. Vraćajući se sa reke, gde su ljudi izlazili da se nakupe disanja, za dugu noć pod visokom ubilačkom pismenošću nevidljivih nosača bombi tog kasnog proleća 1999. Kada sam živela od vesti da svet postoji, od kolebljivog napona struje koja šalje signale iz mog etarskog postojanja, nekamo u svet, u dalji etar, kad sam i sama postojala kao posrednik znakova o postojanju, kao bežična telefonija izgubljenih, bezimenih, koja traži hitra ohrabrenja.

I pristizali su mi u svest, sa fascinantnim oreolima, i u fantastičnim ubrzanjima, tu, na ivici potpunog mraka i pretećeg odrona u nepostojanje, odlomci poema, zagrljene strukture životnih impulsa, govor bilja, odjeci muzike, udaljeni i nikad viđeni predeli, kojima sam želela putovati, ritam udaraljki, stihovi pesnika, sekvence filmova, njihanje bakinog ružičnjaka u letnjoj oluji, šapati onih koji su me voleli, snegovi na kapiji koje više nema, a ja je vidim, i mogu je otvoriti.

Dobovali su, kao dobra kiša. Pismo na vodi, čija su slova bila kao mali insekti palingenije longikaude, već zaronjeni u smrt, što krilcima prenose brzu, lasersku vest o životu. O lepoti značenja koje se glasi, ne pristajući da blizanačkoj polovini, čistog ništa, prenese svoje ispražnjeno mesto i ime.

Groblje je Tisa, kada precveta… kaže jedna lepa mađarska romansa.

Zato čekamo cvetanje reke. Jer je iz nje nastalo, gotovo uskrslo, a više je od nje. Sama metafora cvetne strasti u ogledalu pada, zaborava, jednačenja svega, u jednoličnosti vremena i voda.

Vidi šta sam donela, kažem sebi, u odrazu kompjuterskog ekrana, nad papirom. Kad obilje slika klizne iz putne torbe oblaka, iz govora ljudi, iz krhkih reči naših sporazumevanja, iz mlaza aviona, iz zvonceta poštara. Jer kada reka miruje, kada ne prolaze tegljači, katamarani, mali ribarski čamci sa jednim putnikom i jednim psom na pramcu, kada se ne spuste u brzom letu lasta i roda - voda vremena ume biti teška poput uljanog druma. Neprobojna, kao santa, koja ledi svest. Potrebne su joj slike i reči, njihova nadrealna uzrujanost, usplamsalo imenovanje života. Pobuna pred nestajanjem. Da bi živela, pre svoje smrti. I prenela svojoj smrti taj usplamteli život - da bi postojao, i nakon smrti cvetanja.

Volim sneg reči. I prašinu.

Praznik igre uskovitlanih sićušnosti.

Kojoj se predajem čisto, jer mu se materijalnost već samo priviđa, kao uspomena. I zato je tako puno, i sažeto. Kao Tisin cvet - do neverice kratko, gotovo nepostojeće, a opet potpuno biće - insekt i biljni plašt, telo i svetlost, vazduh i voda. Trepet koji postoji da bismo mu uočili značenje. Možda tek obmana čula, i samo stanje duha. Vrhunsko umeće prirode da nadvlada bolest vremena – koju po našem srcu zovem arithmia absoluta – između brbljivosti sveta i apsolutne tišine, koje nas podjednako udaljavaju od nas samih, i iz nas samih nas odvode.

Stoga verujem da je pesma mali metaforički odlivak nespojivog, britka zasićenost slike, ponad dve reči. Minijatura - najsvedenije ustrojstvo sveta, koji nigde nije potpun i sav. I odlazi, kao neizrecivost istina. Između iznenadno stasale moći reči negde, u nama, i apsolutne slabosti jezika, njegove tišine, stoji isto značenje, koje volim u stihovima Iva Leda: Tako ptice/razmiču granice neba i pokazuju/ da život treba voleti silno svakog trena/snagom i pobunom rastavljenih ljubavnika.

Tek na tren mogu da zaustavim značenja koja postoje i mimo mene, koja hvatam damarima, i malim emblemskim zgusnutostima reči, vezujući ih u lanac odbrane pred poplavom. Hrabreći se njihovim spontanim zbirom, raznostranošću njihovog majušnog bratstva, njihovim igrama koje ih otvaraju i sklapaju - otiskujući ih dalje, ka nepoznatom, glasom nehotično nastalih poema.

Taj praznični usklik i odah postojanja, taj događaj je stih. Moj tiski cvet.

Pismo na vodi. Na koži.

Išiba ga košava, i iznova ispiše svaka sekunda.

Kao Gospodar promena. Kad dune u latice ruže i božje osmejke.

U naša imena. U suze i led.

Kao život sam.

Leto 2008 – jesen 2009.

•

Ulice zavičaja
presvučene alpakom
prepoznaješ po zavijucima
označenim svetiljkama
što nekada su te zaljubljeno
pratile u hodu

Danas ih vidiš umanjene

Kao raznobojne glavice igli
na nedovršenom kroju
gradskog odela
što neprekidno puca
od nedostatka mere

Kao da putuješ vijaduktom
iz visine razaznaješ groznicu
beskrajno umnoženih kretnji
što nastaju iz zadremalog
korenskog instinkta
ili upražnjenog mesta
na koje još nije postavljen
razumni skretničar

A prešavši pogledom
čitav vazdušni luk
natpise na putokazima i dućanima
kao i brojeve na ulazima
predačkih domova zatičeš
još od tvog odlaska nerazbuđene

Pokrivene istom mahovinom
staračkog slepila i rđe

•

Šume utopljenice
uz samo sečivo vode
raspolažu predsmrtnim moćima
da listove topole
neprimetnim pokretom vazduha
preokrenu sa strane u boji tavne masline
na onu fiktivnu i gotovo bi se reklo
od živog srebra ispletenu
što iznenada
i natopljeni brid kopna
i nerazumnost odronjenog stroja
šumskih mladica
odigne na suvo

Na spasonosni stepennik
iznova izmišljene stvarnosti

•

Glumci uličnih pozorišta
neprekidno kazuju
da nema trajnih boja
na koje bi se mogla osloniti
unutarnja strana reči

Šminka se topi i oni je gutaju
potocima polusasušenih suza
zidajući u sebi postament
na koji će stati
kao na mali beli kamen
sred blatnih dvorišta u predgrađu
putujućih varoši

i tako bolje čuti bogove
šte se rađaju uvek dugobradi
i strašni

udarajući u kišu i vetar
neprirodno mladim grlom

i ćutnjom što odmiče u poslu
kao noćni kosač

•

Kao seoski čudak
vremešni prodavac metli
ulazi u šumu koju je sam stvorio
onako kako se i obično stvaraju šume

Sadeći drveće u umu

A izlazi kao mlad čovek
što je u sebi našao saputnika
Mirno oružje za carske zveri
i za put u brežje

Ili su bogovi sami ushodani
na jednu reč za njim pristali
kao neskladni talasi
i nestašna deca bilja

sve do doline duvan-cveća
što šiba dok opija
i mrtva mora grebe
kao jetru vatronosca

Budeći zaspalog
među tvrdim i neprobojnim stvarima

Kao poezija kad govori
svojim maternjim jezikom

•

IZ ŽIVOTA

Zavoleh te iz života Moja muzo

Iz predela opisanog svetlošću
osmejka Pod kojim perunike
Sklone azuru Slikaju moje tanke ruke

Ime tu doziva poreklo Kao jasika šumu
I crtež na koži rađa pokrete meduza
Pejzaž vode I prozirno sleme
pod kojim Oduvek Sanja da raste
najugroženija manjina Smešno
maleno ja svakoga U meni

U ulici tihih ogledala
Ugrabljenoj dobu presudnosti
U niskoj oblačnosti Gde poput snega
novo i topivo je vreme

Zaspiš sa mnom A u škripi vratnica
između dve ere osvaneš Pegice
na vratu bilo čije kćeri Placebo pilulo
mojih zalazaka Tananih i setnih

Pod plimom mraza Gde sva
tvoja stvarnost ljubavna je igra
srebrnih puževa Na smrt
rastavljenih Što stapaju se telima
bez doma Puni bića i nigdine

Kao pismo osetljivo Podupirući
svu raskoš izgubljenog

•

Dolazi mi stablo
u zimskim suzama

Ne zavodi ga lampa
svetlosti spretno razmeštene
u oknima praznine

Ni brava od cimeta
Ni okna od zvezda
na modrom svodu
od studeni što zvone

Pruža mi male makaze
Davno izgubljene
među kućnim predmetima

Ne bih li od tankog
tek nakupljenog srebra
iskrojila njegov odraz

Isto takvo
zimsko stablo u suzama
Ledenu oluju izbeglu
sigurnosnim sazvežđima
Nagu i razuzdanu

Kao ples
dva zimska stabla
u meni

•

Majstor si ti što svlačiš ovaj grm
čineći me skupljačem latica
nepostojećeg zbira

Bezglavi vozač patafizičkog točka
što neprekidno uvećava obmanu
Znanje boja neusaglasivih
sa etrom suštine

Poigravaš se čas jednim
čas drugim uglom ćutnje
u obliku moje sobe
Nagim i razbludelim trnom
što raste Otiskujući me
do poslednje odaje ugljena

Gde srce udara meko
u azilu dečjih duša Obnevidelo
među belim posteljama
Kao leptir u snegu

•

Spusti tu srebrnu kašičicu
u srebrnu zdelu

U prazninu koju je obliznula
ne glad već čista
srebrnolika praznina

Dođi da gledamo prvi sneg

Kao da ovlaženim očima
potpisujemo rane radove

Toliko puta izbrisanu
i iznova navejalu
vrelinu duše

•

Kvadrofonične sprave
zvone u zoru

Smrt je u toku
Zovu iz Ceha pesnika

Kako da dođem
Pada sitan sneg
Crne tačke prekomerno rasipa
po otvorenom drumu

Taksistima rastu
krila od leda

Sve je to život
poručuju iz Drušva
mrtvih pesnika
Pismo na koži

Kako da ne dođem
S ružom odraslom
na strogo prelomnom
mestu na Mostu

U sunčevom koridoru
U peni U pevnom gestu

•

Dobro je
što sam Niko

Ništa
ispod trna
što tišti

Ti trgovac trnom umiveni
na mojoj grani

Punim ustima jedeš
moje strašne
urođene plodove

Od kristala
Od krvi i mesa

•

NJUTNOV DREMEŽ

Nesavladiva je azbuka
očiglednost

Ali samo na njenoj litici
mogu kušati zamišljeno
Argonauta omiljenog iščekujući
sa izletničkim rancem
natovarenim pričom

Bez finih prelaza boja
nepristupačni su mi
izveštaji o vodostaju

Šta bih znala o moreuzu
u letovalištima dubine
O širini carskog reza
na trbuhu planete
Ravnoteži leda i otopina
što stiže starenjem pošte
U iscrpljenosti boce
i ovlaženoj naznaci
punog sastava tajanstva

Da nije talasa
Njutnovim dremežom
Zaljuljanih Postrance
S udarima o slepoočnice

Da nema replika
o podvodnosti vaseljene
sazdane kao rondo
potopljena vremena

Te onoj što me vuče za ruku
trzajem koji traži obe hemisfere
neizbrušene i u jednoj reči
mogu kratko u više glasova
a opet spremno izreći
talog nedovršenog
Akvamarin

•

DVA MINUTA RUŽE

Kad stigoh na vašar viđenog
sve beše potrošeno.
Šatre skupljene.
Sagorele u zapadu.
Ordenje podeljeno.
Prava prigrabljena.

Ostalo je još malo toga
na slobodi
opomenuše me okupljeni.
Možda tek dva glečera
pod zvonom.

Meni se ona učiniše
nalik staklenim dojkama
što taknu se u hodu
žene od pesme.

Bejaše to doba kraja sveta.
A ja joj poželeh isto što i sebi.

Ništa van običnog.

Šolju kišne kapi.
Dva minuta u životu ruže.

•

LEKTIRE

Tu sam da ne bih bila nađena.
Da pevam a da to ne budem ja.
Rublje na konopcu da sam.

Na čistom vetru stranice
bela zastava predaje.

Mrežica nerava i opis lista
iznutra što živi ispod imena
koje iznajmih drumovima
kud upute se oči što rone
iznenadnu bliskost.

Iako lakih reči nema.
Promajna su vrata iza kojih
sklonih vekove nedostajanja.
Pisma tebi što lepa su
zbog odgovora koje mi šalješ.

Ni težina teksta ne postoji.
Možda tek gusta senka govora.
Vakcina u štivu što sabira
izgubljene krajeve priča.
Suza iz ampule što pogled uči
da lizne kamenčiće i pesak.
Niske zemlje. Pre nego što
zađe u predele zalistaka.
U samo srce stvari.

Te rukom one koje u meni
kao da nema mogu pogladiti
pobunu ruža. Ubrati ovaj dan.

I za tren jedan kao nikad biti
to nežno to strašno biće smisla.

•

STAKLENA TRAVA

Spazih crvendaća
u staklenoj travi.

Skupiću njegove
slogove pomislih.
U stakleno zvono.
U košulju pesme.

Trebaće bistre
štipaljčice
razorenom zraku.

Jer kranovi stižu
bez najave. Rano.
Obijaju vrata
tankom ledu.

Iznose korenje.
Pesak i kamen.
Preokreću reči.

I one ostaju nage.
Bez veznog štiva.
Otvorenih usta.

Dok rastu
nasip i malter.
Temelj i kuća.

Za stotinu
godina samoće.

•

NITROLINGVAL

Ponekad ne znam
ko je pisao moju pesmu.

Da li sam te tanke
i zapletene linije
povukla ja.

Iako nikad nisam
pohađala tečaje crtanja.
Ni časove muzike.
Na kojima bih možda
bolje mogla razumeti
stablo što peva. Sve te
u izlog u kišu u vetar
napadale zvuke.

Nije li se umesto mene
pesmom pozabavila
Poezija. Proglasivši me
pisarom. Ili diplomatom.
Koji uspeva da čuje
i izmiri i sebe i nju.
Potpunu nezamislivost
i malu notu udovoljavanja
smislu. I nekom uvek
sasvim ličnom vapaju.

Kako bih inače mogla
objasniti tu moć da sa grudi
neznatno bar odignem
kamen stvarnosti.

A da sve ostane ista
gorka so. Prštava.
A opet različita.

Ona je odgajila dizače
tereta. Pogled kroz
trepavice. I moje reči.

Ja sam nad bistrim
mlazom čistila rotkvice.
U hodu skupljala listove
kalifornijskog hrasta.
Poravnavala jastuk
na koji u susedstvu
spustila se bolest.

Bila u publici. Ćutala.
Dok su se sukobljavali
jezici. Izvornici i prevodi.
Čineći me uznemirenom.
Željnom te raspukle
voćke govora. I tako živom.

Dok gubila sam ritam.
I iznova ga zadobijala.
Zaboravljala. I pamtila.

Kao kad pod nepca
staviš malu belu pastilu.
Nitrolingval.

I rastopiš disanje.

•

KRALJEVSKA BRONZA

Izlazimo sa izložbe
bruja. Zvona njišu se.
Još od dinastije cvrčaka
i zmaja. Još od epoha
blistave bronze.

Iz bremenitih ćupova
i poklopaca što sviraju
iz ere svilenih nazuvaka
i srebrnih naušnica
iz neba u slovima
od letećih riba
kustosi dele
večnost na tren.

U kafeu preko puta
zidovi emituju pejzaže.

Naručuješ nam kolačić
u obliku diska.
Sa usana na usne
prenosiš mi
muzičko iverje.

Napolju elektronske
mačete šibaju. Etar
gine za poslednju vest.
Klimu srećne valute.

Momci na uglu šire veru
u bešumne računare
za pretvaranje pustih
grana u večiti bor.

U kamenolomu
negde po strani tajno
lomi se poslednji
održivi govor.

Dečaci posećuju
opasna mesta.
Skupljaju grumenje.
Poslednje uzorke
uzajamnosti.

Sudbinu pesnika.
Na razbijenom prozoru.
U tečnom vremenu.

•

PLAVI SNEG

Popušta i ovaj most
od suvog lišća.
Ulica je neprevodiva.

Dole su kocke na sreću.
Gore blokovi sajber
formata. Disati je
lako. I nepodnošljivo.

Sve vredno što nosiš
sa sobom u sebi drhti.
Duša pile.
U električnom jajetu.
Samoća.
Jasno naslikan
akt iznutra.

I posvuda opet moraš
nagim grlom. Pokretom
vikinških brodova kojim
divlje patke seku led.

Dok svetlosna muzika
hoda nad tobom uz reku.

Prinosi hranu vazduha.
Pritiska meke tipke
za tvoju pesmu bez glasa.

Fotografiše sjaj na licu
dobrote. Šapuće:
ovuda ovuda prođi.

I grad kao krilo oblaka
na tvojim je ramenima.

Dok zabacuješ perje
kose. I lagan sasvim
u stakalca svetlosti
veješ. Svoj plavi sneg.

Odabrane pesme su iz pesničkih knjiga:
Pejzaži nevidljivog (2001), Godine, pesme (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov dremež (2004), Žena od pesme (2006) i Plavi sneg (2008).

Časopis “Povelja”, Kraljevo, 3/2009, str. 101-120.