tanjakragujevic, pesme, eseji

O POEZIJI TANJE KRAGUJEVIĆ

PISALI SU:

Ivan V. Lalić
EVA I ADAM

U nekoliko retkih prilika kada se u svojim tekstovima doticao problema srpske versifikacije Jovan Hristić je, čini mi se vrlo tačno, ukazao na dve krajnosti ili dva granična slučaja u srpskoj poeziji između dva rata. Hristić naime smatra da se "versifikacija Dučića, Rakića i Bojića suviše brzo pretvarala u sopstvenu karikaturu", dok se "naš slobodni stih ... ulivao u prozu brže i spremnije nego što se to od njega očekivalo". U takvoj situaciji jednu će krajnost obeležiti napor Rastka Petrovića, za koga Hristić veli da je "upravo u svojim pesmama veliki prozni pisac i da je jedino njegov izuzetni temperament i temperatura koja izbija iz njegovih tekstova bila u stanju da mu stih održi na potrebnoj udaljenosti od proze". Bez obzira u kojoj je meri ovakvo tvrđenje diskutabilno, nećemo biti iznenađeni kada Hristić Rastkov antipod potraži i pronađe u poeziji Momčila Nastasijevića, koji je u potrazi za nečim što je zvao "maternja melodija" našeg jezika "ustvari otkrivao jednu mogućnost čvršće organizacije stiha".

Za ovakvo razmatranje relevantan je, međutim, upravo trenutak kada se moramo razići sa Hristićem, odnosno sa konsekvencijama izvučenim iz njegove maločas iznesene postavke. Hristić naime sasvim jeretički (svakako ne jedini put...) zauzima stav suprotan stanovištu većine i izjašnjava se u osnovi negativno o pesničkom naporu Momčila Nastasijevića, smatrajući da taj napor vodi u jednu slepu ulicu srpskog pesničkog jezika. Za to treba da posredno posluži kao dokaz i Vasko Popa kao, smatra Hristić, jedini Nastasijevićev spomena vredan nastavljač. Ipak, to ga neće sprečiti da u jednom tranutku uoči, da je Tanja Kragujević "poučena iskustvima Momčila Nastasijevića". No to je uočavanje letimično, ovlašno, ma koliko da je tačno. Čini se da je reč o nekim znatno dubljim prožimanjima, a nadasve možda o čitavom jednom procesu koji drugačije ostvetljava i mesto i živu dejstvenost Nastasijevića u savremenoj srpskoj poeziji. U toj svetlosti upravo poezija Tanje Kragujević dolazi da svedoči o kontinuitetu jednog specifičnog rada u jeziku, koji započinje sa Nastasijevićem, a nastavlja se - doduše samo delimično - sa Popom. (Popa, naime, od Nastasijevića preuzima i za sebe prilagođava prvenstveno jedan nauk o ekonomisanju verbalnom građom.) U pesničkom jeziku Tanje Kragujević osećamo iskustva Nastasijevića i Pope - amalgamisana i tako unesena u jedan inače nesumnjivo ličan i kao takav vrlo prepoznatljiv pesnički govor.

Elementi tog govora uobličavaju se već u nekim ranijim knjigama pesnikinje (koja se, naglasimo to, prema svojoj vokaciji odnosi izuzetno skrupulozno, ispunjavajući prostor između svojih knjiga višegodišnjim prividnim belinama). Vidimo da je on u potpunosti oblikovan u ovoj knjizi - a isto važi i za knjigu Osmejak omčice, nastalu u neposrednoj blizini Muške srme. (Ne bi bilo teško uočiti uzajamne veze ta dva rukopisa, pa čak i razmatrati ih kao svojevrsno dvoknjižje - ali to nije predmet ovog teksta.) Nastasijevićeva linija, a posebno jedna njena, uslovno rečeno zaumna dimenzija jezika, nastavljena je ovde u punoj vitalnosti jedne nove, lične pesničke poruke. U funkciji te poruke, jezik Tanje Kragujević stapa u sebi nekoliko naoko disparatnih kvaliteta; svedenost i svesna stegnutost stiha često se srećno venčava sa razbokorenim bogatstvom slika, stavljenih u brzo kretanje koje, kao i ono kaleidoskopsko, ima svoje stalno središte. Ono što se u postupku pesnikinje sažima, zgušnjava, jeste prostor smislenih asocijacija što ga same slike otvaraju (apstrahujemo li sažetost samih slika); tako se postiže jedna tenzija koja rezultira povišenom, dosledno održavanom temperaturom kazivanja. Slike, po sebi, izrazito su čulne, ostajući to i u svojoj pročišćenosti, na način na koji destilat zadržava svojstva osnovne materije.

Knjigu Muška srma sačinjava pedesetak pesama, organizovanih u pet ciklusa, koje uokviruje uvodna i završna pesma. Ovakva kompozicija lišena je svake proizvoljnosti; pred nama je nesumnjivo knjiga koja je zamišljena i izvedena kao celina; ona treba da, mozaično složena kakva jeste, donese jedan celovit iskaz. Završna pesma, koja je celini dala naslov, sa uvodnom pesmom čini jedan diptihon. Jedna snažna i samo prividno iracionalna asocijacija zaziva u sećanje velike oltarske diptihe na kojima su predstavljeni Adam i Eva - kao što je onaj Direrov iz Prada, ili onaj Memlingov, koji se čuva u Umetničkom muzeju u Beču. U ovom slučaju Eva je (kao kod Memlinga) prva, a Adam druga slika diptihona. Oni nam se, oboje, obraćaju u prvom licu; ali, glas je dosledno Evin... Tako nam se knjiga na početku oglašava rečima "Stvarahu me praoci...", da bi je zaokružile druge tri reči, podeljene na dva završna stiha: "U obličju/Čoveka." Rečenicu koju dobijemo kada spojimo ovih šest reči možemo čitati i kao gnomu, u kojoj se zgušnjava sadržaj čitavog iskaza; glas Eve i glas Adama stapaju se u jedan, svesadržajan prazvuk neke ljudske zore u kojoj, kao u nekoj svetlosnoj klici, može da bude saržana i čitava drama postojanja.

Muška srma je sintagma koja nas svojim pridevom može da zavede u pogrešan smer razmatranja; reč je o jednoj izrazito, da ne kažem izuzetno ženskoj knjizi. Čuvajmo se, međutim, plitkih asocijacija na pomodne termine kao što je "žensko pismo"; reč je o ženskom kao kosmičkom principu, ovde prelomljenom i izraženom kroz ljudskost. Muško je, međutim, stalan, latentno prisutni kontrast, koji je uslov uspostavljanja tražene celine; kao takav, on u završnoj pesmi knjige tu celinu i razrešava. Žensko u prvom ciklusu knjige ("Haljine, nebeske") glasi se u jednoj, rekli bismo, obrednoj intonaciji: pesnikinja progovara kao prvosveštenica jednog kulta koji slavi pesmu kao ženstvo i obratno, bit ženstva hoće da uzdigne do pesme. Sve to u naporu neka "Imena umilna/Da ne pretrnu", na nekim naslućenim "raskršćima" koja su "ljuta zavada". Te u uvodnoj pesmi nagoveštene "molitve/iz svetlosti dana" i same su nagoveštaj, ili razloženi preludijum u sve što će u knjizi da usledi. Žena-poezija: početak jedne varijacije one večne i u krajnjoj redukciji možda i jedine pesničke teme o rečima i postojanju, odnoso o postojanju kao jeziku.

Drugi ciklus knjige poneo je naslov "Pukotina". Vrlo prikladno, jer se radi o digresivnoj intervenciji u kompoziciji knjige - pri čemu ciklus ostaje, prirodom svog iskaza, funkcionalno uklopljen u celinu. Digresija je u uvođenju odzvuka aktuelne, ratne situacije u sve-vreme (izričito imenovano u trećem ciklusu) u kojem se odvija iskaz. Drugim rečima, ovo je pukotina kroz koju svetovno vreme koje teče, nunc fluens, prodire u sakralno vreme koje stoji, nunc stans, ove knjige. To "Sad proleća stižu/Na jednonožnim stablima/Kroz minska polja/Poskakujući", dok pesnikinja vuče "svoje izrešetane skute/ i sandale pune izgona". Funkcionalnost, međutim, obezbeđuje neprekinuti monolog, boja glasa koji nosi saopštenje.

Treći ciklus, "Rastanak sveta" jeste simetrala knjige. Izoštrimo li fokus, simetrala se ukazuje u petoj, srednjoj pesmi ciklusa; u njoj je formulisana i svest o opasnostima prostora u kojima nastaje pesma (opasnostima koje su imanentne svakom bavljenju stvarima čudesnim): "Dok mislim da pevam/Munje bi me kroz travu/Mogle pogubiti". Inače, ovaj ciklus nastavlja prvi, i to tako što u prvom stihu vrši jednu značajnu inverziju Biblije; Eva se obraća Adamu: "Pružio si mi Jabuku..." Da bi se sagledao puni značaj te inverzije, u duhu treba sklopti poruku čitave knjige (koja, kao i svaka pesnička poruka, ostaje otvorena za nadgradnju čitalačke intuicije). Njenim skrivenim tragom oblikuju se dva sledeća ciklusa, "Kapljanik" i "Mesečeve stele". Upravo u tim ciklusima dosegnut je i vrhunac intenziteta kazivanja - što je u funkcionalnoj vezi i sa njihovim obimom (koji ispunjava više od polovine knjige).

"Kapljanik" nas delom vraća u lirsku raspravu o jeziku i postojanju; ponekad implicitno, kroz nekoliko najhermetičnijih pesama u čitavoj knjizi, a ponekad opet sasvim eksplicitno, na primer kada se zazivaju prostori "Između nedosežnog/I nepovratnog" - u pesmi u kojoj "Prepukla kolevka govora /Okreće se nauznak". S druge strane, neki ključni akcenti iz prvog ciklusa ponavljaju se, ponekad pojačani do agresivnosti - ukoliko obilje nežnosti može biti agresivno: "Tuđim zubima grizem/Kada te pogledam". Osnovna tema, sprovedena kroz celinu, razgranava se ovde u nekoliko varijacija, u pripremi kulminacije koja je ostvarena u završnom ciklusu, "Mesečeve stele".

U samom naslovu ciklusa sugerisana je vertikala: dakle osovina ili stožer. Mesec, kao osveštani zastupnik ženskog principa, spominje se samo u naslovu i u jednoj jedinoj pesmi ciklusa; ipak, javlja se u pravo vreme i na pravom mestu. Zaokruživanje iskaza iziskuje i određeno semiološko otvaranje, odnosno pojednostavljenje saopštenja; to je posebno uočljivo na dva ključna mesta ciklusa, koja možemo promatrati i kao dva fokusa u ukupnom iskazu. Stihovi "Prostor je telo vremenu/Vreme stožer/Da prostor uspne se", sumiraju, kao neposredna izjava, nešto što u knjizi sve vreme postoji kao implikacija i kao osnova čitavog niza slika. S druge strane, u stihovima "Vereni su samo/Mesec i Sunce/Kao Ja i Ti" otvara se sadržaj čitave priče o ljubavi projektovanoj u mikro-i-makrokosmičke prostore postojanja. Spomenimo i da neke pesme iz ovog ciklusa možemo čitati i kao najbližu aproksimaciju onoga što zovemo ljubavna poezija u tradicionalnom, standardnom smislu.

I tako se sklapa celina, kao što možemo sklopiti dva krila oltarskog diptihona sa predstavama Eve i Adama. Na tako sklopljenoj pozadini možemo potražiti zapis majstora. Nevidljiv je, na prvi pogled. A možda je njegov prepis sačuvan u stihovima, koje čitamo kao nastavak one gnome što je ispusuju prve i poslednje reči knjige: "U mrtvom i živom/Postojim".

Pogovor knjizi Muška srma (Srpska književna zadruga, Beograd, 1993).

Vrh strane

Milica Nikolić
OSMEJAK OMČICE

Tanja Kragujević je pesnik visoke verbalnosti, jedne od najpunijih i najpotpunijih među pesnicima njoj bliskih generacija. U najnovijoj zbirci Osmejak omčice ta je zgusnuta verbalnost-mišljenje prerasla u novi kvalitet koji bih nazvala verbalnošću-srmom. Srma je postala jedan od središnih pojmova ovog izrazito bogatog i plodnog razdoblja Tanje Kragujević koje upravo pratimo. Ona određuje ili zamenjuje neke pojmove kojima se pesnikinja odaziva na svet kojio koji joj je dat i koji nam po unutrašnjem imperativu saopštava. Osmejak omčice je zaista protkan srebrnom žicom jedne čudesne slikovnice, srebrnim koncem pesničkog mišljenja, čistim, definisanim i plodnim kao u malo koga. Jedino odstupanje je u tome što srma verbanosti ovde nikada nije samo ukras. Ona uvek prodire do korena mišljenja, do jedva naslutljivih dosega metafore i slike.

Tanja Kragujević misli svet kome je dodeljena, ili koji joj je dodeljen, svejedno, zajedno sa rečju što joj je data da bi ponudila svoj umni nalaz i vidovitu anamnezu.
Tanju Kragujević treba znati čitati i pronaći ključ za ovu vosoko šifrovanu poeziju.

Recenzija za zbirku Osmejak omčice (Kov, Vršac, 1993).

Vrh strane

Aleksandar Ristović
DIVLJI BULEVAR

Tema savremenog megalopolisa, koji je zatvoren u sebe, kao u kakvu tajanstvenu kutiju, i ujedno okrenut protiv samog sebe, hraneći se sopstevnom lepotom, samo je početna potpora na kojoj Tanja Kragujević gradi svoje čaranje, svoju opsednutost. Dublji sloj ove teme je od kova nastasijevićevskog i od kova Popinog, gde "muka s rečima" nije jezički već životno-poetski problem.

Svoja mnogolika sanjarenja pesnikinja je novom knjigom pomerila unapred, tražeći od čitaoca neku vrstu saglasnosti za pregnuće koje mu je potrebno ne da nađe u pesmama vlastito iskustvo, nego da pesničkim iskustvom vaspostavi svoje.

Recenzija za knjigu Divlji bulevar (Rad, Beograd, 1993).

Vrh strane

Dragan Jovanović Danilov
DUŠA TRNA, LEDENA I TOPLA
Mediteranska sozercanja

Izvan svakog racionalnog i utilitarnog poretka, oduvek sam zagovarao kult individualizma. Pisati poezju, to znači živeti sa svojim najintimnijim strastima. Poezija, kao medijum istine, nije jezik škole, već jezik ekstremnog individualizma, transindividualnog samstva i poosobljenosti bića. Iz nebivstva se ne stvara poezija, nebivstvo uništava tekst. Poeziju proizvodi eros, a ne indiferentnost, ravnodušnost, nebivstvo.

Razmišljanje o poeziji nužno je razmišljanje o vernosti. Filozofi dvadesetog veka gotovo da se nisu bavili vernošću (izuzetak je Pegy sa svojom metafizikom vernosti). Pitanje vernosti pitanje je metaproblematike života i smrti. Metafizički temelj vernosti je postojanost, ustrajnost, posvećenost, privrženost identiteta tekstu.

Poeziju proizvodi bitak (dakle punina) i vernost, stvaralačka i herojska vernost. Poezija se odražava u bivstvu kao u kakvom zrcalu. Šta više, ona otelovljuje bitak po sebi (l'étre en soi). Pesnik polazi od čina vere. Pisati a ne verovati je greh. Ko je prozračan, taj veruje, u njemu je iskra verovanja u jezik. Samo borbena, verna, posvećena duša u poeziji može naći Boga i tajanstveno ga nadići. A tajna nije tek rupa u spoznaji, praznina, kao što su tvrdili agnostici, već naprotiv - punina, poezija.

U svetoj bestidnosti sičevačkog pejzaža kao u poslednjem homeostazičnom utičištu i kao u svojevrsnom lucus amoenus-u, Tanja Kragujević se, duboko uronivši u "lotos svog srca", našla u samom središtu božanske geometrije, pred obzorjem vremenskoprostornog bezmerja i poslednjih pitanja ljudskog opstanka. A uistinu, čarobno je podneblje Sićeva. Ti drevni predeli bogolikih pogleda (ovuda su negda iz Dubrovnika vodili putevi trgovačkih karavana prema Orijentu) kojima caruju Heliosove zlatne kočije. Ujutru, kad se probudite u Sićevu, imate utisak da je tu negde u neposrednoj blizini more - toliko su opojni mediteranski mirisi. Treperenje krilaca pčelica i insekata ispušta neizbroj svetlaca. Zasipa vas čista bezmikrobna svetlost koja kupa nabrekle, ljubičaste i zlatne grozdove raskošno načičkane po čokotima, grozdove u kojima je sagorela sva nečist ovog sveta. Okolo su livade, čitava polja žalfije, majčine dušice, hajdučke trave, a ovde raste i ramondia serbica, bokorasta biljka veoma lepog cveta nežno plave boje, listova obraslih sićušnim dlačicama. Biljaka je uspela da preživi od tercijera do danas, raste jedino u Sičevačkoj klisuri, a otkrio ju je čuveni naš botaničar Josif Pančić. Na blago zatalasanim poljima jedino još nedostaju lepi antički pastiri Anhiz, Endimion i Ganimed.

U poeziji Tanje Kragujević sićevački pejzaž je viđen i proživljen kroz medijum ženske duše koja zna da postoji Sveto. Noseći u sebi nešto od metafizičnosti tog predela, njeni poetski blagoslovi kroz narcističku simbiozu i tajanstvene kolineacije i telepatije sa njim (semene hemisfere bilja analogon su moždanim hemisferama duha) poprimaju status svojevrsnih psihičkih i psihokozmetičkih pejzaža.

Sioran je potpuno u pravu kada kaže da nije nimalo slučajno što se ideja besmrtnosti rodila upravo pod prostranim nebom Juga, jer sunce je jedina negacija smrti. Bez sunca nema Arkadije. Svaki pesnik uvek iznova, sam za sebe, otkriva svoju Arkadiju. Nema nikakve sumnje, mit o Arkadiji nastao je iz očajanja. A Arkadija je tamo gde niko nikoga ne ugrožava svojim bivanjem pod nebom. Sićevačka Arkadija se u poeziji Tanje Kragujević sugeriše i kroz opsednuti erotizam jezika. No, u njenim pesmama se erotsko sublimiše u spiritualno, čime se nadvladava "pogrebni karakter seksualnosti".

Ovo je poezija koja proishodi iz edenskog korena. Ima nečeg toplinskog, drevnog, brezolikog, čipkanog, dodirujućeg, u ovim stihovima koji u sebi sublimišu energiju "dobrog bitka". No, još je Jorgos Seferis govorio da se iza sivkaste, zlataste potke leta Atike krije jedna zastrašujuće crna boja i da smo svi mi igračke tog crnila. Kao na magičnim slikama Svetozara Samurovića, Tanjine iluminacijske objave, poput svitaca iz despotovog pirga, prosijavaju iz te tamne, mediteranske noći u čitaoca osetljivog duhovnog sastava, budeći u njemu svojim luminoznim esencijama elegičan doživljaj prošlosti Sopstva. Ovo je i poezija pohvalnog, poklonstvenog govora, koji ukazuje na trajni afinitet između Duše i Lepote. A duša može saznati Lepotu i doseći do zlata korala tek kad se očisti od nigreda i limba đubrišta. Jer , kako to kaže Pavle Evdokimov, tvorac čuvene "Teologije lepote" - ako čovek teži Lepoti, to znači da se već kupa u njenoj svetlosti.

No, pred svim tim obiljem, Tanja Kragujević je mudro koncizna, svedena na ushit, koji po prirodi stvari mora biti kratak kao krik, ali koji seže daleko. Sklad, mera, sabranost i vanredno izražen smisao za simetriju i proporciju, suštinske su idejne i značenjske odrednice Kragujevićkinog poetskog pisma u Duši trna, te bitna obeležja njenog poetsog katekizma, tim pre što oni kao nešto duboko konstitucionalno postoje u samoj pesnikinji. Tačnije, sklad i sabranost kod Tanje Kragujević imaju ontološki smisao, oni su dakle "kategorija bića". Njeni stihovi, koji očito dolaze iz jedne čiste južnoslovenske reke, stihovi su mirne tonalnosti, smirene refleksije, mistične kontemplacije, finih valerskih gradacija - to su tihi, netvarni sedimenti tišine koji naležu jedan na drugi po duboko intimnom nalogu bića koje je okusilo ono Sveto. Kondenzacija izraza i fokusiranje na ono bitno, kvintesencijalno, sprovedeno je sličnom poetskom dikcijom, svojstvenom i lirskim sasudima iz Osmejka omčice i Muške srme, sa kojima Duša trna prirodno i nenametljivo tvori lepo troknjižje. No, ipak, postoji virtuelna razlika između Duše trna i prethodne dve pomenute zbirke. Naime, pesnikinji je u ovoj zbirci koja prati i izvesne entitete fantastičnog, čudnovatog, čudesnog, još više stalo do slike, do Lika, do Lica. A reči zapravo i jesu "likovi stvari", nasuprot praznini. Preispitavnje praznine kao imanentno modernističke dileme o nemogućnosti reči da izraze svet, a zasnovano na bezličnosti, impersonalnosti i razvodnjavanju Beketa, Maljeviča i Kejdžove muzike, danas je najvećma postalo isprazna dogma, afektacija, poza i bežanje od Velikog. Reč je o goloj obrednosti i unifikaciji poezije, o kanonu sa obeležjem pseudohermetičnosti i kvadratne svesti. Veličanju takvog pisanja velikim delom doprinose i kritičke pseudosantifikacije, koje, prepoznajući u takvom pisanju svoju vlastitu nemoć, takvo pisanje proglašavaju vrednošću. Kazimir Maljevič je celokupnu modernu umetnost doveo u pitanje. Retko ko je video poslednju fazu njegovog rada, na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni koji poznaju suštinu njegovog bavljenja. Maljevič je na kraju rituala slikao konvencionalno: mislim na, recimo, njegov autoportret (kakvo Lice!) gde se on potpisao crnim kvadratom. Ali, Maljevič je tu stao. Morao je stati. Nije znao kako da dalje reši Lice.

U ogledalu sićevačkog pejzaža, dakle, u ogledalu Gospodnjem, pesnikinja Tanja Kragujević traži svoje Lice. A to nije greh. Imponuje čistota njenog idioma, njene poetske elipse koje imaju repere u meditativnosti Nastasijevića, Pope, Pavlovića. Kad smo već kod tekstualne genetike, nije na odmet da pomenemo da se ova poezija naslanja i na iskustvo pastirskog pesništva, počev od Sirakužanina Teokrita, Vergilija, Petronija, Tiberijana, preko pastirske poezije srednjeg veka, pa do današnjih dana. No, ona svojim duboko ličnim dahom (onim što Grci zovu pneuma) donosi i jednu vanredno poosobljenu feminilnu ekstatičnost i slovensku mekoću, nezavisno od svih pomenutih dijaloških konstelacija. Ima u ovim pesmama i nečeg od doživljajne čistote haikua, no one idu još i dalje, otkrivajući dokle seže umozrenje pesnikinje kontemplacije, gdegde poprimajući obol helderlinovske lucidnosti: "Borovi netaknuti/silaze niz hridi/u prečistu glad/mojih skrovišta"; ili: "Svako u sebe zatvoren/o biljnoj suštini/drugačije umuje". Ali, vratimo se za trenutak srećno pronađenom naslovu ove knjge, ili bolje, srećno pronađenoj filozofemi "duša trna". Dobro je poznato da u hrišćanskoj nauci trn otelovljuje tugu, Hristovo stradanje, greh. Trn nanosi bol, povređuje. Nasuprot trnu (kruna od bagremova trna) je ruža (kruna od ruža, znamenje rimskog imperatora). Trn je reč koja stoji između zemlje i sunca. Ali trn je i odbrana: ono što je rog u životinjskom svetu, to je trn u biljnom. To je izrazito solaran simbol, jer je zrakast, svetlosan i jer predočava devičanstvo, belinu koja još nikom ne pripada, nešto još nedodirnuto. U Tanjinom knjigobitku, duša trna bi mogla biti analogon topline duše. Duša trna je i svojevrsna odbrana poezije u ovom svetu u kome jejtsovski rečeno "Stvari se ruše/centar ne drži više/anarhija je provalila svetom".

Pesnik obznanjuje, a ne razumeva. Kao i ljubav, i poezija je posrednik između Bića i sveukuposti.Poezija je relikt životne sile, živa tajna neizmerivosti Oca, Majke i Sina. Na kraju rituala, makar bila i potpuno nekonfliktna prema svetu, poezija postaje vizija Strašnog suda. Čini mi se da nije nimalo slučajno što se Tanja Kragujević za ovu knjigu fotografisala kraj zvona crkve sićevačke, salivenog za vlade njegovog visočanstva Milana 1888. godine u Vršcu. Zvono je izrazito ženski princip, a Duša trna je ženska knjiga u najlepšem značenju te reči. Šupljina zvona su usta propovednikova, a klatno je njegov jezik koji umilno, rajskim odzvanjanjem, osvećuje sve postojanje i kret elemenata u njemu, suprotstavljajući se infernalnim silama zla. Tanja Kragujević je bila predestinirana da napiše ovu zbirku pesama. Njene pesme, kao i zvuk zvona, obrazuju oko sebe "nimbuse mistike" i začaranosti, ali i pozivaju, i kao i zvona - upozoravaju. Ovi poetski kristalići koji su invokacije onog "seva večitog" i među kojima postoje veoma složena međuzavisna prožimanja, mogu ozariti tek onog ko je i sam (pro)svetljen, onog ko se "iznutra, samim sobom" seća duše trna, ledene i tople.

Pogovor knjizi Duša trna (Prosveta, Niš, 1995).

Vrh strane

Đorđe Despić
NA SLEĐENOJ ŽICI POEZIJE

Reč dve o...

Dosadašnje pesničko stvaralaštvo Tanje Kragujević svrstalo ju je u red značajnijih pesnikinja savremene srpske poezije, s tim da ne bi trebalo zanemariti ni njen rad u oblastima esejistike i književne krtike koji je s pažnjom propraćen i adekvatno vrednovan. Jedanaesta zbirka po redu, Slovočuvar i slovočuvarka, sigurno će doprineti još kvalitetnijem uobličavanju njenog pesničkog portreta, ali i obradovati ono malo vernika u pesničku reč.

Nova zbirka pesama Tanje Kragujević predstavlja, u intimnom tonu ispevan, višeslojan dokument lirske duše, ali i jedan veoma uspeli, uslovno rečeno, lirski manifest vlastitog shvatanja poezije. Pesme joj se odlikuju gustom metaforičnošću i naročito osmišljenom strukturom, čije se spoj veoma funkcionalno ostvario u različitim kreativnim oblicima duž čitave zbirke.

Jedan od najsugestivnijih domena pevanja na koje nailazimo u Slovočuvaru..., sadržan je u pesnikinjinom odnosu prema shvatanju poezije: prema poeziji kao pesničkom činu, ali i prema samoj pesmi kao tekstovnom entitetu, tj. kao lirskoj, metaforičkoj (auto)materijalizaciji same pesme. U tom smislu, od ključnog značaja čine se metafore zime i snega kojima se autorka najradije koristi. Sama zima kao "svetovni", tj. empirijski pojam, nosi sa sobom označenost jednog nesigurnog, rizičnog egzistencijalnog prostora, da i ne govorimo o zimi kao čestom simbolu smrti. Tanja Kragujević će svoj lirski govor i odnose između pesničkih slika često smeštati upravo u domen značnja sveukupne konotativnosti koje pojmovi zima i sneg mogu pružiti. Takav metaforički kontekst u Slovočuvaru... uglavnom uokviruje sva ona lirska promišljanja poezije kao pesnikog čina, ali i pesme kao tekstovnog entiteta.

...belinama poezije,

Svaki kreativni čin, samo po sebi, nosi određenu dimenziju neizvesnosti, odnosno, strepnje ljudskog duha, željnog ovaploćenja, pred mogućom neostvarenosti. To je naročito izraženo u poeziji zbog one večite nedovoljnosti jezika, usled čega pesma uvek posreduje izvestan pritisak neizrecivog, što i unosi zebnju u sam čin pevanja. U pesmi sa 55. strane, na primer, u pozadini poverljivo-bezbrižnog iskaza lirskog subjekta, gde stihovi u metaforičko-fingiranom obrascu ukazuju na dvostruku prirodu poezije, skriveno je prisutna sama drama pevanja: "Bezbedna sam u sobici/gde veju knjige/vidljivom stranom okrenute/zimskom suncu// Onom drugom/oluji pod grlom//I vihoru što pristiže/kao snežni/neshvatljivi bog". Literarnost koja je smeštena u konotativni kontekst zime, svojom dimenzijom vidljivosti nikada ne podleže sigurnoj i apsolutnoj čitljivosti. Zato je i sunce zimsko, jer "ugodnost" nikada nije potpuna: prema iskustvu estetike recepcije, i samo čitanje je kreativan čin koji ne podleže konačnoj izvesnosti. Poslednje, pak, dve strofe više se odnose na sam stvaralački čin pisanja. Poeziji pripada zima kao metafora nečeg pretećeg, kao polje rizika, gde ona druga, nečitljiva strana unosi nemir u sam pesnički govor: svedoci smo metaforizovane untrašnje drame neiskazanog i nedorečenog pesničkog bića. Pevanje će, tako, zauvek ostati hod po smrzloj žici i između nauma i jezika. Ali, bez obzira na "polarno" okruženje, lirski subjekt se ipak oseća bezbedno:rizik pevanja njen je prirodni kontekst, čime se pesničko biće/čin prikazuje kao suštinski uslov egzistencije.

Zanimljivim se čini, takođe, praćenje svesti o pesmi kao složenom tekstovnom entitetu. Ono se iskazuje u shvatanju da kroz duhovni, ali i čulni kontakt lirskog subjekta sa stihovima, "pesma" reaguje drhtanjem zbog neizvesnosti tačke u kojoj će se spojiti sa lirskim subjektom/čitaocem, dok, s druge strane, tekst iskazuje zavisnost od svog konteksta, tj. beline stranice/stvarnosti. Tako se, u stihovima koji otvaraju zbirku, pesnikinja poigrava sa grafičkim oblikom pesme. Značenjski, stihovi bi se mogli podvesti pod lirsko-metafizičku zebnju povodom čina recepcijskog dodira sa stihovima. Ali zebnja ne dolazi od lirskog subjekta, već od strane samog teksta, koji samim tim, nije oslobođen sopstvene samosvesti. Pesma kao da kroz fingiranu metaforičnost nudi čulni odgovor teksta na čulnu recepciju čitaoca. Time zadovoljstvo u tekstu postaje interaktivno: (...) Ružičnjak od inja/dvaput cvetao/drhti na vetru//ne znajući/u koje ću se zariti slovo". Tekstu je relativna samosvest data u strofama koje metaforički i grafički sugerišu ružičnjak od inja, što nije proizvoljna figurativnost. Uzimajući u obzir, naime, opštu simboliku ruže, tj. cveta, i metafore zime u kontekstu Slovočuvara..., otkrivena nam je sfera lepote u poeziji, što same strofe i simbolizuju. Budući da leksema zariti i grafički štrči u tekstu, lepota pesme se ostvaruje tek sa uzimanjem u obzir grafičkog/čulnog rasporeda stihova, čime metaforička vrednost beline doživljava još jedno otelotvorenje.

Vitalnost poezije u novoj knjizi Tanje Kragujević sastoji se, između ostalog, u sposobnosti pesnikinje da u različitim irskim obrascima iskaže neizvesnost poezije. U tom smislu, autorka nastavlja lirski prosede koji je za nju odranije karakterističan. Na samom početku nove zbirke čitamo: "Malena je uza me pratnja/Malena putna sprema". U autopoetičnosti ovih stihova može se prepoznati shvatanje poezje kao svedenog izraza, što se u formalnom smislu u zbirci i potvrđuje, budući da njen dobar deo čine kraće pesme. Za nas su, međutim, zanimljiviji stihovi koji slede: "Bliskost/u mirisu snega//I u snegu/daljina", u kojima se sagledava svest o poeziji kao transcendentnom fenomenu, kao nečemu što samo sebe prevazilazi. Povlašćenom metaforom snega, belina, kao prostor nepoznatog (i pretećeg), biva izmeštena sa maragine u prostor same pesme, tj. u neizrečeno samog teksta. Naglašavanjem (lirske) svesti o značaju margine/beline i njenim funkcionalnim prenošenjem u svet metaforičnosti, neizvesnost,otvorenost postaje onaj ključni "impuls" koji animira drhtaj poezije.

... belinama strukture,

U vezi sa pesmom kao fenomenom koji pretenduje da poseduje relativnu samosvest postavlja se i pitanje specifične srukture karakteristične za novu zbirku Tanje Kragujević. Autorka pesmu gradi iz nekoliko pesničkih slika, s tim da te metafore ili poređenja često deluju tako da se više ne zna koja je od njih povlašćena, tj. iz koje izvire pesnički govor. Kao da nam se na postsrukturalističkom tragu sugeriše ne nestabilnost znaka, već cele pesničke slike, tj. struktura pesme same. Takva struktura je, međutim u poeziji Slovočuvara... krajnje funkcionalna. Ona neizvesnost u autopoetičkim stihovima sada dobija sasvim drugačije kreativno otelotvorenje: kroz naročitu strukturnu ustrojenost čijim "građenjem" je autorka uspešno ovladala. Jer, beline kao polje nesigurnosti i zebnje, u domenu strukture će na izrazito funkcionalan način učestvovati u sprovođenju smisla pesme, i naglašavanju njenog sematničkog finiša, koji je koliko lirski začudan, toliko i melanholično zamišljen.

Strukturna osobenost većine pesama ogleda se u sugestivno vođenoj imaginativnoj liniji, po kojoj granica spoznaje biva određena dometom lirskog čula. Stihovi su obrazovani uglavnom na principu proširenog poređenja metaforičkih pesničkih slika, čime se osigurava asocijativno i emotivno delovanje duž cele pesme. Ali glavno estetsko dejstvo koje omogućava pesma ogleda se u naročitom tretiranju članova tih proširenih poređenja. Dok u uobičajenom figurativnom postupku ove vrste, pevanje biva ogranizovano oko člana koji se poredi, ili oko tertium comparationis-a, Tanja Kragujević neke svoje pesme oneobičava fokusiranjem člana sa kojim se poredi. Takvo rešenje je najuočljivije u pesmi sa 42. strane gde čitamo poslednje dve strofe: Ćutanje drugog je krhko/kao tek zastakljeni sneg/na ukrštenici ravnice//Svakog dana je rešavamo/drugačije/Ne dotaknuv je". Umesto da se govor lirskog subjekta u poslednoj strofi nastavi po navici predvidive pesničke "logike", dolazi do njegovog preloma, do Bartovog zeva iz kojeg bljeska eros poezije: belina između dve srofe rađa belinu kao drhtaj poezije. Na taj način, govor lirskog subjekta zavodi našu recepciju u polje dvostruktosti, u duplu dubinu lirske fikcije/imaginacije. Nastavljanjem govora o ukrštenici ravnice, o predmetu sa kojim se poredi, glas lirskog subjekta samoprodubljuje iskustvo lirske stvarnosti a da nijednog momenta nije dovedena pod sumnju sugestivnost pevanja.

... i belinama sna.

Budući da knjigu zatvara pesma koja obelodanjuje lirskog subjekta kao prenutog iz sveta sna, sa aspekta strukture čitave zbirke, sve pesme, zapravo, pripadaju predelima usnulosti. I zaista, lirski tekst u pojedinim pesmama biva organizovan kao uverljiva materijalizacija sna. Zbog toga pesme nisu naslovjene jer bi to predstavljalo racionalno podrivanje sugestije snoviđenja. Pesma s pečetnim stihovima "U dugom sam razgovor s nekim", ima te obrise snoviđenja, atmosfere podsvesnog i (postmodernog?) osećanja nemoći (jezika?). Ne iskazuju li ovi stihovi analogiju između nepoznatog prostora sna sa prirodom odnosa pisac-čitalac? Takva konotativnost postupno se sugeriše ("Ništa se ne vidi/od reči"), da bi se poslednjim stihovima ("Samo (...) tanka od svetlosti ruka") poentirala analogija i prihvatila simultanost dva prostora: lirskog i snevnog. Stihovi se razlivaju u izmaglici svetlosti (vizije), beline (hartije) i nestabilnosti (sna), protejski oblikujući svoj smisao oko značenjskog nukleusa ruke/pisanja.

Poslednji stihovi u knjizi, međutim, svojom nežnom figurativnošću ukazuju da je, u stvari, i samo vreme metafora: "Milujem u krilu klupko//Dunju otpalu sa zlatnog klatna". Kroz kvalitativno nepromenjen govor litskog subjekta, dotadašnji svet lirske stvarnosti, kroz prizmu/okular prenutosti iz sna, ne biva uslovljen fantastikom sna, već u svojoj slobodi imaginacije postaje oslobođen bilo kakvih granica: svet lirskog san je koji se živi.

U tom smislu Slovočuvar i slovočuvarka čuvaju neizvesnost poezije nalazeći joj prirodno utočište u prostoru sna. Svet jave, svet je izvesnosti u kojem poezija iščezava.

O knjizi Slovočuvar i slovočuvarka (Prosveta, Beograd, 1998). Časopis Reč, br. 53/54, 1999.

Vrh strane

Vasa Pavković
UMETNOST SLIKANJA

Kako sam ve jedared primetio - devedesete godine minulog veka bile su vrlo plodne za Tanju Kragujević. Iz surovog i tamnog socijalnog i istorijskog okruženja, ona je izlaz potražila i pronašla u pisanju - poezije, pre svega, ali i esejistike i književne kritike. Tako su nastale pesničke knjige: "Divlji bulevar", "Muška srma" i "Osmejak omčice" (objavljene 1993), potom "Duša trna" i "Osmejak pod stražom" (iz 1995), a za njima "Autoportret sa krilom" (1996) i "Slovočuvar i slovočuvarka" (1998). Njima treba pridružiti i dve vrlo zanimljive knjige čitanja: posvećene kritičkim tekstovima o domaćoj i stranoj književnosti, i na, kraju, esejističku zbirku "Božanstvo pesme" (1999) usmerene ka dubinskom čitanju pesništva Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje. Ne treba posebno isticati da je inače značajno i znatno mesto Tanje Kragujević na mapi savremene srpske književnosti svim ovim knjigama bitno unapređeno. I da pesnikinja danas predstavlja jedno od autentičnijih i uzbudljivijih autorskih imena uopšte.

Najnovija pesnička knjiga, "Pejzaži nevidljivog", potvrđuje dve krucijalne tendencije, naizgled teško spojive, koje u svojim pesničkim knjigama 90-tih Tanja Kragujević programski sprovodi. Prva, globalnija tiče se forme pesničkih knjiga. I "Pejzaži nevidljivog" su opsežna poema, sačinjena od 6 pevanja (od kojih je, opet svako, sačinjeno od 12 nenaslovljenih pesama). Naša liričarka sistematski stremi obimnijem pesničkom obliku - lirskoj poemi. Druga tendencija, na neki način tipičnija za vreme u kojem ova lirika nastaje, tiče se fragmentarnosti stihova Tanje Kragujević, njihove cizeliranosti, preciznosti upotrebljenih slika i simbola. U pesnikinji paralelno traju i deluju dve ambicije. Da forma njene knjige univerzalnim, složenim zahvatom celine teksta predoči osećaj i viziju sveta u kojoj živi i piše stihove.

I da, na drugoj strani, vrlo preciznim izborom reči, delikatnim pesničkim slikama, kombinovanjem intertekstualnih i i autopoetičkih relacija sazda svoju pesmu (delić poeme) kao čarovit, tajanstven svet - iznikao na samoj granici jave (koja se pretvara u san) i sna (koji kroz tekst očvršćuje u deo jave). Čarolija "Pejzaža nevidljivog" nastaje u tom nerazmrsivom ukrštaju dnevnog i snevnog, noćnog i imaginativnog, u sigurnom vođenju pesme kroz uzbudljivi pustolovni prostor u kojem se slike svakodnevnice (iz grada, sa sela, iz sobe, sa terase, iz pamćenja, sa naslućivanja) i slike mašte (iz predsna, epifanijskih prostora, iz blage vrtoglavice) ulančavaju, jedne za drugom - tendirajući metafizički osećaj čovekovog osvajanja i čovekovog gubitka. Tanja Kragujević se racionalnom delu čitaočeve ličnosti obraća preko emocija, a emocije ostvaruje stvaranjem začudnih no nenametljivih lirskih slika. Blisko i daleko, nebesko i zemaljsko, biljno i životinjsko, bogato i sirotinjsko, lično i arhetipsko - i sve tako u definisanim i lako dohvatljivim dihotomijama sažimaju se u jedinstveni tekstualni fluid. Kroz tu ritmizovanu izričajnu magmu, kroz taj zaustavljen obilni univerzum - Tanja Kragujević sigurno i bez oklevanja vodi svog pratioca - čitaoca, pokazujući ne samo vlastite - visoke! - tvoračke sposobnosti, nego i blago jezika kojim se služi. Pojedine od ovih pesama - članaka iz šest pevanja oblikovane su kao tvrdnje, druge kao pitanja, treće kao saveti, četvrte kao zahtevi - u nekima se razmatra iskustvo življenja, u drugim se ono nagoveštava i ta dinamična smena pesničkih aktova (od tanatosa do erosa) animira Pejzaže nevidljivog, pa se oni još više nego bilo koja prethodna liričarkina knjiga mogu čitati i kao naročiti, bogati brevijar lirskih sredstava (metafora, poređenja, metonimija, citat, aluzija). Istovremeno, svojim lirskim tonom, pesnikinja uspeva da ih ujedini u zbilja jedinstven pesnički znak. Čitajući i posmatrajući "Pejzaže nevidljivog" čitalac će se sa radošću prisećati Branka i Crnjanskog, Rastka i Nastasijevića, i možda pre svih Aleksandra Ristovića. Tanja Kragujević bolje no i jedan savremeni sprski pesnik zna da se snađe u čarovitim svetovima pejzaža koji su ostali pohranjeni po Ristovićevim pesničkim zbirkama.

Hvaleći ovu sjajnu pesničku knjigu ne mogu a da ne aludiram na njene poentne stihove - U pejzažima nevidljivog Tanje Kragujević poezija govori svojim maternjim jezikom.

O knjizi Pejzaži nevidljivog (Kov, Vršac, 2001), Danas, 12-13. maj 2001.

Vrh strane

Bojana Stojanović-Pantović
DREVNA OGLEDALA OD PAPIRA

Tanja Kragujević pripada onoj vrsti pesnika koji se ne plaše promene svog poetskog pisma, bilo da preobražavaju neke već utvrđene i visoko vrednovane poetičke pretpostavke i domete, bilo da ih katkada neosetno, a katkada prilično radikalno iskušavaju. Čini se da je pesnikinja negde od zbirke "Autoportret, sa krilom" (1996) vidljivo zakoračila u jednu drugu poetsku sferu, kako u pogledu retoričko-stilskih postupaka, tako i određene atmosfere koja prožima istovoremeno jezički naboj teksta i samog čitaoca.

Ova, četrnaesta po redu pesnička zbirka obnavlja model komponovanja koji je pesnikinja primenila u jednoj od svojih prethodnih, u "Slovočuvaru i slovočuvarki" (1998). To je kontinuirano nizanje pesničih fragmenata i slika, koji su nenaslovljeni i nepodeljeni u cikluse, pa se osamdesetak zapisa iz najnovije zbirke doimaju kao kakva poema ili lirski dnevniik, zasnovani na međusobnom prepletaju pojedinih motiva i postupaka, metaforičkim kontrastima, ali i jedinstvenom emocionalnom utisku, koji proističe iz autentične simbolike objektivizacije pesnikinjinog primarno lirskog govora.

Taj govor u slučaju zbirke "Pismo na koži" doživljava se kao šapat, gotovo nečujan, kao samogovor i preispitivanje vlastitog glasa ili kao neodređeno i zato sugestivno obraćanje drugom Ti - anđelu, detetu, Bogu, muškarcu, ljubavniku, ženi, prijatelju, čitaocu, svakom. Forma obraćanja smenjuje se najčešće sa fragmentima u kojima pesnikinja zaziva neki svoj san ili snoviđenje, sećanje ili priviđenje, iskustvo ili maštariju, potresnu emociju ili asocijaciju, u cilju oblikovanja ideje o tome da sve postoji tek u trenutku svoga iščeznuća, da se njime tek potvrđuje u "velikim" - kosmičkim, i malenim, ljudskim stvarima, "u gotovo nevidljovom svetu malenkosti". U njemu se, ipak, makar u glavi zatvorenoj u kutiju od mastionice, može spoznati "sunčev dijamant Vidljiv/tek u trenutku potpunog pomračenja".

Zazivanje sna

Ali posebna vrednost poslednjeg rukopisa Tanje Kragujević leži i u jednom novom aspektu značenja koji implicira njen specifični poetski postupak. To nije samo poziv čitaocu da se uvuče "pod kožu" njenim pismima i da uživa u raspletaju i otključavanju metafora, već i pesnikinjina refleksija o tome šta se dešava u čitaočevom umu, u njegovoj mašti i na vrhovima prstiju, kada dodirne duboka, drevna papirna ogledala u kojima odzvanjaju njene reči, ali i njihovi odjeci.

Možda najbolje pesme ove osobene zbirke, osobene i za samu Tanju Kragujević, počivaju na nekoj vrsti pounutrašnjenja spoljašnje, distancirane, udaljene poetske slike ili situacije, sinopsisa sna i podsećanja na pojedine artefakte (književnost, slikarstvo, film). Oni zatim počinju da naseljavaju i transformišu pesnikinjino "ja".

Zaustavljanje večnosti

Taj proces u vezi je sa temom pisanja koje ima čitav niz metaforičkih označitelja: okno, papir, ogledalo, snežnobeli ekran, belina posebno, kao nedodirljivi i beskrajni tajanstveni palimpsest u kojem se kriju čitavi slojevi davno šifrovanih priča i legendi, oživljavajući opet uz pomoć "pisaljke iz nepoznate šume".

Zbog toga će pesnikinja neprestano iskušavati težinu neizgovorenih reči, odraze svojih i tuđih fantoma u sebi samoj i u drugome: "Ova žena/što na peronu oprezno gazi/grančice plavog mraza/ulazeći u voz/koji pristiže u stanicu/mogla bih biti ja.../ odavno već po nalogu snežnih zanata/umešno podešava ono/što sa snovima zbivaće se i sutra/i odrazom tog istog znanja u slikama/iz prozirnog imena/mog grada od stakla/vidi i mene/gde pravcem iz tvojih misli/trčeći u trake plavog mraza/u ovom času već sasvim sigurno/mašam se ručke od inja (str. 20-21).

Mala, bela ruža koja se pojavljuje na početku i na kraju zbirke predstavlja onaj mistični, erotični zlatni presek svega, jezika i pisma koji objedinjuje dva suprotna pravca pesnikinjinih slika i značenja. Jedan niz sačinjavaju motivi koji sugerišu stanje delatne egzistencije (vatra, plamen), a drugi stanje mira, iščekivanja - zloslutnog ili prijatnog, naglog zaustavljanja večnosti i prolaznosti u trenu, kristalno zrenje praznine i smrti (ugarak, ruža od pepela). A najčešće su to motivi vezani za belinu: staklo, sneg, inje, led, papir, okno, prozor, itd. Upravo u nepredvidljivom lutanju kroz ova drevna okna od papira, gonjena demonom ogledala, skriva se "tamni praznik pesme" ili pesama, možda ponajboljih koje je do sada podarila Tanja Kragujević.

O knjizi Pismo na koži (Rad, Beograd, 2002), Politika, 18. oktobar 2003.

Vrh strane

Nenad Šaponja
NJUTNOV DREMEŽ TANJE KRAGUJEVIĆ

Priča o egzistencijalnim granicama prostornosti spada u opsesivne pesničke teme Tanje Kragujević, verovatno najdoslednije pesnikinje metafizičke orijentacije u savremenoj srpskoj poeziji.

Prizivajući nečujno i nevidljivo sasvim nasuprot dokučivog i prisutnog sveta konačnih stvari, ona, u sopstvenoj drami osetljivosti i saznanja, viđenoj kroz svaku od dvadeset jedne pesme zbirke Njutnov dremež, pokušava da pesničkom slikom, koncentracijom simbola i širenjem značenja produbi zamislivi model unutrašnje i spoljašnje prostornosti.

U različitim pesničkim inscenacijama u kojima se prepoznaje sažet pesnički repetitorijum vlastite poetike, markirajući huk pritajenih vulkana emotivnosti i užasa prolaznog, razmatra se i nadograđuje simbolička nosivost osnovnih elemenata materijalnosti i čulnih utisaka, ali i samog mitskog predgrađa pesničkog jezika.

Pesnička svest, postavljena kao viđenje stvari usred šuma nerazmrsivosti konflikta duhovnog i materijalnog sveta, ima ovde funkciju sočiva, uvećanja nad onim mestima, materijalnim ili nematerijalnim svejedno, u kojima se razotkriva punoća bića.

Ističući, tako, parolu relativnosti gravitacije jezika i sveta u kome obitava, raskošno suzdržan, a s ubojitom preciznošću bola, pesnički jezik Tanje Kragujević nezaustavljivo pogađa upravo u srce svog čitaoca.

Pogovor knjizi Njutnov dremež (Književno društvo Sveti Sava, "Beogradska manufaktura snova", Beograd, 2004).

Vrh strane

Saša Radojčić
ŽENA OD PESME

I u novoj knjizi Tanja Kragujević ostaje verna prepoznatljivom znaku svoje poezije: balansiranju na neuhvatljivoj i neprevodivoj granici između ovostranog i onostranog. Bilo da u mitotvornom zanosu daje doprinos večitom dijalogu čoveka i elemenata, bilo da katalogizuje slike svog i našeg sveta, bilo da ponire u osetljivo pesničko sopstvo, njena pesma uvek poseduje jednu dodatnu dimenziju, uvek ostaje nesvodiva na ideal racionalizma: jasne i razgovetne pojmove. Na prvi pogled, stihovi u ovoj knjizi su prozirni, u njima nema nikakvog hotimičnog zatamnjenja - ali tu su neprozirne strane jezika i sveta, koje možemo samo, kao u pesmama Tanje Kragujević, da naslutimo i nagovestimo, "daleko negde", kako veli jedan njen stih. Iščezavajući u obilju sveta u samo srce stvari: "Tu sam da ne bih bila nađena / Da pevam a da to ne budem ja".

Upečatljiv je način na koji se u ovoj knjizi svedoči o aktuelnom iskustvu, njegovim ushićenjima i tugama, vedrim i košmarnim snovima. Ambijent pesama je uvek urbani, gradski prostor, koji bismo čak mogli, u nekim slučajevima, da sasvim konkretno odredimo kao mikroprostor u kome pesnikinja živi. Oko nas su bankomati, stambeni blokovi, ekrani i tastature; ali tu su i ribar na vodi, srž lešnikove školjke, sićušni golub. Celina jednog složenog, ispreturanog i u sebi raznorodnog sveta, celina koju može da izgradi samo pesma.

U ovim pesmama se jasno čuje i jedan setan, melanholičan ton. A kako bi i moglo da bude drugačije u poeziji koja gleda u "pogreb neke od malih / neratobornih svetlosti" i hoće da to, bez velikih projekata i obećanja, iskaže? Umesto u privide istorije, pesme Tanje Kragujević su zagledane u istinu trenutka - očima te pesme i mi bolje vidimo.

Vrh strane

Milica Nikolić
ŽENA OD PESME

SURFOVANJE PO BIĆU I JEZIKU

Javila nam se sa izuzetnim bleskom jedna tajanstvena i prebogata značenjima poetska zbirka, podsticajna za neočekivana razmišljanja i još neočekivanije zaključke. Mnogolika i mnogostrana Žena od pesme Tanje Kragujević otvara nam mogućnosti za različita tumačenja i ostavlja nas, i nakon nekoliko naknadnih uvida, u nedoumici. Sklona sam da primat dam jednom od najučestalijih smisaonih obojenja ovih stihova, susretu sad-trenutka sa sad-večnošću, što vidim kao nivelaciju svih stvari i pojava koje čine bitak i kroz koje pesnikinja surfuje neizmerno slobodno i imaginativno. U najneposrednijem dodiru sa mnogolikim trajanjem, plutajući u idealnoj ravnoteži bezbrojnih njegovih označavalaca, ona nas zove na svoje jedrenje otkrivajući zagonetne spojeve i zamke što ne moraju biti svima vidljivi. Da bi se večnost otkrila u sićušnome cvetu ili zvucima rege-salse, moraju se imati izuzetni senzori, pre svega izuzetno oko, pesnikinji dato genima, što će nam i sama reći u završnoj pesmi zbirke. Oko kadro da transponuje i misao i zvuk, što reči i jezik valjda i jesu.

Mogli bismo se bez nedoumica zaustaviti na ovoj liniji čitanja Žene od pesme, kada se ne bi nametalo razmišljanje o tome šta čini skoro dramatičnu izuzetnost ovog poetskog govora. Vidim je u dvostrukosti pozicije autora, koji je nesumnjivo izdanak nove, digitalne ere (i čemu u počast je i dat naslov ovog teksta) ali istovremeno i potomak modernističko-nadrealističke epohe prošloga veka. U ovome spoju ostvaruje se najprovokativnije svojstvo zbirke, koja je svakako otkrivalački rezultat i za samu pesnikinju i za našu poeziju uopšte. Ne sporim ovim sa nalazima recenzenta Saše Radojčića, naprotiv, verujem da samo potkrepljujem njegove nalaze iz nešto udaljenijeg ugla, kada kažem da se u pesmama Tanje Kragujević ovaj postupak ustoličio kao izuzetno plodan i inovativan susret, čemu dajem primat u oceni njenog najnovijeg rezultata.

Govoreći u prvom licu, uključujem nas prošlovekovne koji smo ostali poklonici nadrealističke revolucije, čiju je pre svega likovnu praksu Tanja Kragujević inspirativno stavila u funkciju svoga digitalnog oka, upotrebivši ga na najbolji način sjedinjenjem sa pesničkom osećajnošću dveju epoha. Možemo li reći da je nadrealističko iskustvo bilo stepenik ka neočekivanostima novog doba, čiji je glas toliko prisutan u ovoj poeziji - kao scenografija i rekvizitarij bitka u funkciji slobodne slike i iznenadnih spojeva, u slobodi koju prvorazredni agens nove akcije - surfovanje - nudi? Surfovanje se u jednoj ovakvoj poetskoj artikulaciji sinonimizuje sa slobodom koju je otvorio nadrealizam, pogotovu u slikarstvu. U formuli Tanje Kragujević ova dva vida slobode pomažu jedan drugome jedva se razdvajajući, i da bismo ih identifikovali potrebni su nam posebni senzori i maksimalno izoštren analitički skalpel. Saša Radojčić ih naziva "aktuelnim iskustvom", nabrajajući bankomate, ekrane, tastature; njima bismo mogli dodati visokošifrovane trezore, izotope, lasere, barkodove, valutu, terminale, provajdere, kreditore, displejeve, mikrofilmove, i štošta još drugo. Ali, naravno, ništa nismo postigli ovim nabrajanjem. Jer ma koliko to bio značajan rekvizitarij i nosilac slika novoga doba, stvar je u spojevima kojima je pesnikinja ingeniozno gradila svoju definiciju bića. Ovi stihovi zbilja traže pomenuti skalpel i neumornog kritičkog pratioca duž puteva njenih veza, u kojima se nadrealistički nerv spaja sa surfovanjem kroz Apsolut i zatamnjenu zonu bivstva, otkrivajući sa iznimnom lakoćom Viskog Provajdera mislećeg kosmolikog kruga. Ukrštanja su bezbrojna i sigurno ne automatska u nadrealističkom ključu, ali bi se ipak moglo ustvrditi da je surfovanje nedoslovna ponuda ove vrste, koju pesnikinja strogo kontroliše i u čemu se odvaja od nadrealističkog postupka. U tome i leži ambivalentnost njene pozicije u strukturisanju pesničkog modela. Ukoliko smo spremni da elastično modifikujemo važeće norme i potražimo veoma raznorodne modalitete pesnikinjinog pripadništva i nevidljivih okršaja u borbi za čistotu smisla i njegove složene razgranatosti, moći ćemo da uvažimo ova viđenja. Zato sintagme dete nadrealizma i izdanak digitalne ere mogu da podnesu ne samo značenjsko sapostojanje nego i, da ponovim, elastično poistovećenje. Ostaje neophodno da se raščisti pojam kontrole o kojoj je bilo reči.

Ako kažem da je Tanja Kragujević i ranije, za koji god se postupak opredeljivala, bila u vlasti strogo disciplinovanog pesničkog mišljenja, mogu biti izložena kritici, jer disciplina, u uobičajenom značenju, nije imanentna prirodi pesničkog mišljenja. Ali ako ovaj pojam razumemo kao strogu koherentnost izabranog modela, onda ćemo razumeti o čemu je reč. Iako Tanja Kragujević pripada pesnicima visoke emocionalnosti, ona je uvek bila združena sa uslovnom racionalnošću. Govor čistih emocija sapostoji, i ranije i sada, u najprisnijem srodstvu sa racionalnom nepobitnošću, i obratno, na izgled i ne samo naizgled, racionalne konstrukcije jednostavno nema bez humusne emocionalne podloge. Tako da stroga reč kontrola mora biti shvaćena kao sinonim za osećanje mere ovog preplitanja i uslovljenosti, što smešta Ženu od pesme u sam vrh ovakve realizacije i čini je sasvim posebnom i unikatnom. Čak ako bi se mogle otkriti i neke meni nepoznate sličnosti, sigurna sam da bi dubinska analiza ukazala na mnoge inovativnosti koje čine ovaj rukopis do te mere drugačijim da mu je samobitnost osigurana i u društvu bliskih na bilo kojoj osnovi.

Opredelila sam se, kao i obično kad govorim o poeziji, za analizu stiha iz jedne, izabrane perspektive. Ovog puta u središte stavljam simbol multilaterale dozvanog sveta: ružu. Ne znam da li će tekst podneti ovu fragmentarnost ali slutim da će to moći da opstane i kao jedan od govora o celini. Pratila sam junakinju ove zbirke u sledu kakav joj je pesnikinja dodelila, jer verujem da ova putanja otkriva mnogostranost i polivalentnost značenja - smisla i oblika - Žene od pesme. No neophodna je jedna ograda.

U obilju značenja koja svaka pesma ove zbirke nudi, nužno je bilo odabrati za razvojno praćenje jedno među nekolikim koji bi takođe mogli biti veoma podatni objekti analize. Posredi je lični afinitet ili podstaknutost različitim asocijativnim razlozima, koji bi kod drugih kritičara mogli biti, naravno, sasvim drugačiji.

Ime ruže

U Dva minuta ruže, pesmi u kojoj prvi put u zbirci stupa na scenu glavna njena heroina, u stihovima uzuzetno razuđene poente kojoj unutrašnji smisao vodi, scenografija "potrošenosti" sveta početni je udarac pustoši, gde "ostalo je malo toga na slobodi". U ovo "doba kraja sveta" iskrsnuće samo dva glečera pod zvonom nalik dojkama žene od pesme. Bez straha ili očaja pred apokaliptičnom slikom, u srcu svega ili u srcu pesnikinje zaštita će jedino biti ruža, čijih dva minuta postojanja mogu biti protivteža svemu nestajućem i urušavajućem. Razlog da se ostane živ ili bar da se peva. Bar? Zar za to ne moramo biti zahvalni koliko i za kišnu kap ("ništa van običnog") koju nam zasad niko nije uspeo da uskrati. Ali ko zna večnost šta je i ko će nam otvoriti link ka srcu bića. Zasad je ruža jedina nada, makar to bila i samo dva minuta njenog postojanja.

A šta je ruža ponudila prešavši putanju zapada u posudici u senci stonog računara u Razgovoru, oličenju emanacije sredstava duha nove ere, njenih novih slika i skokova, koja bi da izbegne prošlovekovne zakone i srčano promeni raspored. Sred torbi sa aktima od metala, bočice sa izotopima, blindiranih vozila, zvukova rege-salse, laserske mesečine, posrebrenih reči, joniziranih misli - majušna princeza, ma koliko sklonjena voljom nevidljivog provajdera koji govori kroz pesnikinju što nepogrešno zna, usred svog slobodnog surfovanja, šta čemu služi, i ko podstiče "emociju što raste" i "rasprostire slike duha" - skrivena u senci ostaće u svojoj skromnoj posudici jedina na tronu, prestolju svakog razgovora, i pomoći će da se osećaš kao "neko ko se kupa".

U Čunu, snažno obojenom uličnim bankomatima, nedodirljivom imperijom banknota, koja će ponuditi ono što joj "prirodno pripada", možda onu zagonetnu "biografiju o nikom", iskrsnuće još jedan dah večnosti u latici ruže "okrenutoj svemu spoljašnjem", oprljenih rubova od zadatih spojeva, susreta i spremnosti na suživot da bi druge spasla od opeklina na "asfaltnoj pučini", možda i pustinji, i postala pesnikinjin "usamljeni čun". I evo čiste pesme lirskoga ja, koje i jeste, i kad je najskrivenije, osnovni govor stostrukih mogućnosti "ispovedne lirike". Sve ovo naglašavam da potkrepim uvodne tvrdnje o ćerci nadrealista i liričaru digitalne ere. Ruža je u tome, iz stiha u stih, najpouzdaniji pomagač.

U Lektirama, prkosnom ja-govoru, pesnikinja će, kao i uvek na ivici očaja zbog nedostajanja, ona koja je "rublje na konopcu" sa "belom zastavom predaje" i koja ne zna za "lake reči", ipak u središte staviti pisma tebi "zbog odgovora koje mi šalješ" ali i "senku govora" što će svojim putevima pobuditi ruku koje kao da nema da pogladi "pobunu ruža". Tako će postati, makar za jedan dan, "to nežno i strašno biće smisla". Evo još jednog surfovanja koje je dovelo do izjednačenja bića i jezika u korist glavne protagonistkinje ponuđenog zbira.

U Zidovima, toj tajnovitoj pesmi isukanih mačeva potpuno različitih značenja i oksimoronski iznuđenih slika, koje se neće libiti ni "letovanja najboljih sezona", ni "seni u kaljačama" ni "kiša nesanice" - stihovi pucaju od šokantnih veza i iznenađujućih poenti, o kojima, na žalost, nećemo ovde govoriti jer pratimo samo našu junakinju, ovog puta možda u najskromnijoj ulozi. Gotovo da bi se pomislilo kako učestvuje kao tihi usputni rekvizit, kome ipak ne možemo da uskratimo dejstvo pomagača za dozivanje samih obrisa večnosti, ako ništa drugo, onda kao opomenu da ona ostaje sudeonik na koga pesnikinja nikada ne zaboravlja, ma bila opčinjena solju zidova ili "znanjem što vlaži moj krug kredom", jer će se ruža, samo ovlaš u prividnoj statičnosti, naći u korpi, sred luka, vozova, magistrala, i ko zna šta značeće "kolonade vinčanskih znakova". Kažem tako jer se mnogo može pretpostaviti a jedva da bismo ikad pomislili da je povežemo sa završnom slikom "bokova divnih mladića Beograda", što nam na kraju surfovanja predlaže ova čudesna pripovedačica Formule putovanja.

Na drugi način se razvrstavaju postavke tri ruže u Libeli. U prvoj strofi se može pomisliti da je ona i ovog puta samo deo svedenog dekora ili mogućni saučesnik rekvizitarnog svetla, ali samo za trenutak, jer će sto, komoda, rukopis, disketa i ruža odmah postati sadržaj "sobe izrasle iz mojih kostiju" i "prozora uperenih u granice". Imenovanje inicijalnog agensa pesme, "tvoja pisma", uvešće drugu pojavu ruže, onu što pripada sabesedniku za drugim ekranom kome "putna ruža pucketa u kolenu". Treća pojava ruže dobija ustoličujući smisao: na pustim cestama, "ja kao mehurić libele/što pomera se/uz ograničenje/brzine i prostora" - "ti kao pejzaž nirvane/što hteo bi samu tačku sunovrata u nesvest ruža". Dobili smo tako himnu digitalnoj osećajnosti, novim putevima naših dodira.

U Manje od jednog, pesmi koju bih rado nazvala ispovednom kad ne bih rizikovala pojednostavljenje, ruža će nam pružiti razrešenje koje ona donosi jednom od tolikih svojih uloga i tolikih ºloga, pesmi punoj najličnijeg prtljaga koji se ne može ostaviti ni na jednoj od pokretnih traka jer "provajder u susedstvu gluvog doba" uvek postoji, i uz datu ili stečenu obučenost, pesnikinji ostavlja mogućnost da primi "poziv za svaku revoluciju". "Kao da biće i Nebiće ionako ne ratuju ilegalno. /Pod mojim imenom". Ali pesnikinji će, kao i uvek, ruža pružiti ruku da skine oklop - pomoćnica koja će joj na goloj koži otkucati "da od rođenja/prezadužena sam./Da oduvek mi preostaje manje od jednog". Je li tumaču dozvoljeno da odstupi pitanjima-varkama: manje od jednog lica ruže? manje od jednog vlastitog lika? manje od jednog lica Bića? Hoće li ga ovaj upitni niz dovesti do toga da sinonimizuje pesnikinju i ružu, protiv volje ili uz svesrdnu volju, svejedno?

U jednom od mogućnih čitanja Vrčeva, pesnikinja se poistovećuje sa svojim vekom ("Okončan kroz mene/jedan vek"), za nju najgori od svih vekova, za koji ona ne traži slične među drugima, uvek najgorim za savremenike. No u ovome, dvadesetom, "neko je palio lomaču/od latica ruža", načinivši greh od kojeg većeg ne može biti u ovakvom popisu sveta, da bi pesnikinja postala "stablo svih zgarišta/ogrnuto crninom", bez svetlosti, s pukotinama gde bi trebalo da izvire voda, s vrčevima nalik grlu zagušenom peskom svih pređašnjih pustinja. Ali to je samo trenutak u životu ove knjige o ruži, jer će ubrzo biti izgovorena jedina pesma naslovljena njenim imenom - Ruža dubine - čije je značenje artikulisano u drugom, durskom ključu. Ona će govoriti o mestima blagim, zaveštanju jezika od nekog bliskog. Reči će uvek biti u glavnici vremena, u slogovima što padaju kao "mrvice biskvita u čaj", "svaki na svoju laticu./U još nenaseljenu ružu dubine". Jedinu spasonosnu, koja nikad, ni na jednoj lomači, neće sagoreti. Jezik nam je zauvek zaveštan, niko nam ga ne može oduzeti.

Biće i jezik zajedno su neuništivo spojeni i u Putniku prve klase, jednom od obraćanja "sićušnoj ruži" sa vrhovnim poverenjem ("sve ti to znaš" jer "preživela si/stratišta spokoja. Krvoliptanje smisla") i uprkos pejzažu bez vrhova, bez vodiča, bez vidika, sred stambenih blokova, tajnih kamera i prijemnika, pristala si da uđeš u malu knjigu "iz koje govori istorija tvog mirisa". U slavu UMETNOSTI TRENUTKA, koji može biti i onaj mig večnosti što ga pesnikinja prepoznaje sred letnjih i zimskih "prebukiranosti", gde je ona, ruža neutaživog poverenja, rezervisala mesto za svoju "trstiku na vetru", pesnički glas predodređen "za slobodnu misao. Pad u stih". Odajući ovim padom najveće priznanje svojoj božici, nije nas taj glas zaustavio na putu stalnih otkrivanja sve novih lica najsloženije i najvitalnije slike-pojmovnice Žene od pesme. Na potpuno različit način, u sasvim drugom registru i sasvim drugačijem rekvizitarijumu nedužnog i prezaduženog bivstva i nimalo nedužnog veka, u Mekom povezu svode se nenaslutljivo daleki računi sa bitkom da bi se došlo do "poslednjeg ultimatuma" - plave ruže, preko želje da posednica pesničkog glasa "potkrpi koliko može maglu crne rupe", ne samo kako bi "sažela uporednike i meridijane" i vodila razgovore sa "majstorima opipljivog", već i sa samom sobom, sa kapima vlastite krvi uz ravnopravno spravljanje džema od bresaka mešajući "kapi za snove" i ko zna koliko još sačinilaca ove "romanse alternativa". U Identitetu moraćemo ostaviti po strani zamamni ciklus surfujućih spektakularnih prizora da bismo prihvatili ponuđeni poentirajući smisao "kandilca u srcu ruže" ("u čemu rastao si") a koji nudi jedan prodoran pogled u trajnost vatre od koje manje i ustrajnije nema za one što su, poput glasnogovornice stiha, privilegovani da je u sebi spoznaju. Zato dobija na snazi iskaz u pesmi Indian summer o potrebi, ponekad, da se "okružimo izlišnim" kako bismo promenili "poredak očiglednog" snizujući pogled koji bi da prodre u tajnu. To može biti samo "Veština vitezova/umetnosti./Ili odgajivača ruža". Sad već znamo da većeg i višeg pozvanja od ove nežne brige nema jer je upravo ruža uvek skrivena Anapurna bića, dodeljena, očigledno zauvek, pesnikinjinom poretku neočiglednog. I evo nas već pri kraju dodela uloga. Da bi nam se u ponuđenoj šumi spojeva u Potpisu, "rojevima znakova", gde svemirske niske oktave i kosmički perkusionisti uz veletrgovine i njihove kese pomažu da razumemo "svakidašnja groblja" sa "centralnom alejom/sred bića" koja može da ponudi kafu sa snegom, možda i voćku sa ledom, ali šta god odabrali, neće biti dostojno finalne "na bespuća otporne/patuljaste ruže". Odbranila se pesnikinja od onih koji bi njeno surfovanje videli kao krivudanje kroz nejasne predele, odbranila svoje maestralno ukrštanje smislova vidljivog i nevidljivog.

I u poslednjoj pesmi o ruži, na devedeset i devetoj stranici zbirke od stotinu strana, Iglo, više no znakovito posvećenoj ocu Stevanu, dobila je ova andersenovska kraljica i smisaono nadnaravnu ulogu - postala je izba od zamrznutih ruža kako bi mogla da se identifikuje sa zemunicom u ledu, večitim staništem ljubavi, u kojem "zagrljaj između postojanog i trošnog moguć je" i koja ume da došane:" jer kćer sam tvog oka". Nama koji znamo kakvo to oko bilo je i sa koliko čvrstine zauvek ostalo je iznimno i danas, i ko zna koliko još budućih dana, u kćeri koja je oko pretvorila u svevideću nepresušnu reč smisla bez kraja odgonetljivosti.

Ostajemo zahvalni za sve ove znake prepoznate u imenu ruže i za ovaj završni disput o široj zoni smisla kroz koju je pesnikinja prolazila tokom stotinu stranica Žene od pesme. Zahvalni za ovaj put bez početka i kraja koji se imaginarno susreću u tački što otvara i zatvara krug čineći ga kosmolikim pojmovnikom dostupnih nam i nedostupnih znakova koji kruže ovom knjigom pozivajući nas na svetlosno surfovanje.

Književni magazin, br. 64-65, oktobar-novembar 2006.

Vrh strane

Draško Ređep
ŽENA OD PESME

POKRET SASVIM JEDNOSTAVNE PESME

Četrdeset godina pevanja Tanje Kragujević (Vratio se Volođa, Brankova nagrada, 1966) postavlja na našem literarnom atlasu pitanje jednostavnog izraza, neposrednog zapisa, svakako i neprekinutih onih pisama melanholije. Tanja Kragujević, naočito pamti, ali bez sumnje i njen Montezuma i njena Tara nisu tek imena postavljena kao izazovi za nastajanje dugih i suznih uspomena.

Više od svega, ova pesnikinja mari pisma u kojima se, odjednom, lik oca Stevana javlja kao opomena istrajnosti, nikad okončanog tvorenja. Pisma su nalik na brodolomničke vapaje, ali uzdržana, neizmenjena ali otkrivena tek slučajno, u završnici izvesne srddžbe, nemira, oluje.

Poput Dušana Matića, i ona pretpostavlja svemu i svačemu u našim jednostavnim životima razgovore u kojima postajemo drugi: "I u razgovoru neprimetno postaješ sličan nekome ko se kupa". Tako, onda, kupajući se u vlastitoj, najčešće svedenoj rečitosti novog smisla, krtih onih aorista i imperfekata kojima svesno još, i još jednom sugeriše prošlost, sugeriše da joj je jedino zaveštanje, i to bez ikakvog testamenta, zapravo jezik. Njena liričnost je najčešće nalik na sag od reči. I upravo taj sag prostire ona na prašnjavim, zabačenim drumovima ovoga sveta, u "prvoj klasi" putovanja, kako se ironično, ali i u dijalogu sa poznatom sintagmom Desanke Maksimović, na izvikanim destinacijama svih globtrotera, svuda. Taj sag je njena izdvojenost, njena uzdržanost, njen karantin u kovitlacu tolikih kataklizmi i boleština svake vrste.

Pesma Skupljačica koja ide u red srećno ostvarenih pesama ove zbirke, računa sa nepostojećim, pretpostavljenim, izmaštanim likom. I u tom smislu je bliska Ljubavnom pozivu nepostojećem Gordane Todorović, nezaboravnoj kadenci bola, rilkeovske provenijencije, poslednjeg uzdaha. I na taj način ona sagledava "drugi svet", imaginaran, na skelama, vrtoglav, nezalečen. Reči su nalik na posrebrene ribe, i u dugim časovima monotonije, sve postaje tajanstveno, opasno, takoreći diverzantski.

I premda poput Vlade Uroševića snatri jedan drugi grad, Tanja Kragujević je u vlastitom urbanom prostoru itekako kao ožalošćena Žena od pesme: nema dobrih vesti, i sve se pred nama otkriva kao "pogreb neke od malih neratobornih svetlosti".

Preturajući svojim brojanicama po "pepelu šumskog požara", koji, u isti mah, nagoveštava mogućnost obnove vatre, onog tajnog plemenitog plamena nemilosrdnih poteza detinjstva, pesnikinja u svemu nazire samo neodre|eno stanje: posle.

Ne od juče zapažena po višestruko obogaćenoj usredsređenosti, pesnikinja je - u izričito simbolističkoj rasveti, uvek birajući kome će se obratiti, apostol, dakle, novog izbora po srodnosti, - istorijskog ali i legendarnog junaka umela da prepozna kao bor, a nesvest kao privilegiju ruža. Njen ugao sobe nalik je na jedrenjak, sve sa sviterima i kaminom u scenografiji samoće, a lektirama se predaje pre svega da bi bila nepostojeća, prikrivena, neopisiva:

Tu sam da ne bih bila nađena.
Da pevam a da to ne budem ja.
Rublje na konopcu da sam.

Na čistom vetru stranice
Bela zastava predaje.

Ovde se očito radi o pripadnosti dvojništvu, u najboljoj tradiciji sprske moderne lirike, ali isto tako i o prepoznavanju. Iako na velikoj naoko vremenskoj razdaljini, Tanja Kragujević je najednom posve, posve bliska ranim liderima naše moderne koji su, u parafrazi njenog stiha, bili nalik na male careve Istoka, sa trakama oko grudi: preopoznavanje je bilo u sferi superlativa u nizu tolikih poređenja. Miloš Crnjanski je prepoznavao žar rumene sremske zemlje usred Toskane, Miroslav Krleža podravske likove u Flandriji, a Ivo Andrić seljake i težake iz okoline Splita usred kultne gliptoteke u Kopenhagenu - tako bar vele književni istoričari. U probranom rečniku simbola Tanje Kragujević, možda je ipak onaj sag od reči, u mozaiku zlatnom i istočnjačkom, bez kraja naoko a ipak tako izdvojen, to će reći ograničen, na grobu Rudolfa Nurejeva, najbliži toj paraleli, tom uočavanju, toj neispoljenoj, neostvarenoj praizvedbi onog drukčijeg života.

Kragujevićeva neguje eliptičnu frazu, zasveden stih, neumoljivu odrednicu konačnosti tačke. Svakako i stoga da joj ispovest nikada ne postane banalni odgovor na uobičajena pitanja (bes)konačnog. Možda se tek sad najtačnije uočava prisustvo velikog iskustva Momčila Nastasijevića, koga je izučavala, davno. No, svakako, sad za račun uvek poslednjih onih napomena kojih se i testament lišava kao nematerijalnih, nimalo pragmatičnih meandara pamćenja.

Pesnikinja učenog stiha, sad posve daleko od razvijorene rapsodičnosti, ovde najradosnije vojuje sa vlastitim iluzijama usred enterijera pretpostavke totalnog života. Ona koja postavlja, usred nemara savremenika, usred sveopšte buke, tajastvenu tačku svoje nevoljnosti.

Zlatna greda, br. 59, god. VI, septemabr 2006.

Vrh strane

Slavko Gordić
ŽENA OD PESME

U malenom, intimnom formatu objavljuje Književna opština Vršac Ženu od pesme (2006), petnaestu pesničku zbirku Tanje Kragujević, propraćenu s nekoliko tačnih i pitkih recenzentskih iskaza Saše Radojčića, po kome ova pesnikinja "ostaje verna prepoznatljivom znaku svoje poezije: balansiranju na neuhvatljivoj granici između ovostranog i onostranog" čak i u trenucima koji dopuštaju da "sasvim konkretno odredimo (...) mikro-prostor u kome pesnikinja živi". Kritičar Radojčić, koji je i sam pesnik, ne beži od hibridnog, diskurzivno-poetskog govora: "Umesto u privide istorije, pesme Tanje Kragujević su zagledane u istinu trenutka - očima te pesme i mi bolje vidimo."

Može nas naravno, od "istine trenutka" koju pesma kazuje više zaokupljati nešto drugo. Recimo, njena predmetna tvar i njeno imaginativno "susedstvo daljine", način i rasponi obznanjivanja veza među stvarima i rečima, rečima i rečima, dokučivim i manje dokučivim značenjima, u kojima se, kako bi rekao Radojćić, "neprozirne strane jezika i sveta" samo naslućuju i nagoveštavaju. Možemo se, dakle, zapitati kakva jezičko-poetska algebra upravlja oblikovanjem "trenutka istine", od čega su sazdani "trenutak " i "istina" u govoru ove poezije, gde je svaka pesma - da slobodnije upotrebimo jednu Tanjinu metaforu - svojevrsna "arhivistika trenutka". Reči i slike od plavog mraza, inja, rose, ruža i svetlosti, od kože, kosti i soli, srasle u nerazlučiv verbalno-imaginativni amalgam? Smislovi doslovni i oni pomereni, opet u nerazlučivom, jednokovom gradivu? Pa neprestano umnožavanje i preobražavanje reči-slika-smislova od bukvalne i perceptivne do igrive, bajkolike i fantazmagorične slikovnosti, od profanog i opipljivog do "vratolomije nevidljivog", mitskog i sakralnog? Ni nagađanja nije lako sročiti, a kamoli odgovore.

Razmicanje prostora pesme (i sveta od koga je sazdana i kome je okrenuta) i njegovo naporedno stezanje na meru njenog prvotnog impulsa mogla bi da ilustruje Nepogoda , sedma u nizu od ukupno pedeset četiri pesme ove zbirke (nerazlučene u cikluse): "Jasno čuh okno/koje zalupio je vetar./I prvi nalet letnje kiše.//Tako jasno kao što znam/da se neću prenuti./Duboko sakrivena ispod svog sna./Raširenih ruku.//Kao krst poboden/u peščanu nigdinu.//Sa one strane sna/gde nepogoda je/ovaj zaspali um/koji više se ne može /probuditi u četiri/bagremova stabla.//U četiri senke na drumu.//Oblak sišao u moje grudi./Oluja u kojoj nikuda se/od sebe ne mogu skloniti."

Drugde biva i drukčije. Pesma neretko početni "siže" ili sliku varira u desetak do dvadesetak ilustracija, asocijacija i poetskih definicija. Sekvence su, mahom, munjevite i telegrafski sažete, u sintaksičkim okrajcima nalik tzv. rezanoj prozi, a s referencijalnim uporištem u svakodnevici, putovanjima, lektiri, snovima, "posve ličnom svetu", ali i raspoznatljivom okružju grada i veka. Svako od tih uporišta, međutim, pesma prozrači ili zamagli neiscrpnom invencijom svojih metafora, metonimija, zeugmi, poređenja i drugih vidova semantičko-retoričkog vezivanja i razdaljivanja, razvejavanja i zgušnjavanja.

Uz rizik pojednostavljenja, neizbežan u tzv. logičkim parafrazama poetskog govora, moglo bi se ustvrditi da svevlast mašte i igre u ovoj poeziji ipak ne zaklanja dramatičnost temeljnih pitanja identiteta i svrhe: ko smo, kako prebivamo, u čemu rastemo. Melahnolične, pa i tragičke akcente i prelive ne možemo prečuti i prevideti u odgovorima Žene od pesme. Preteže, međutim, utisak radosnog obilja. "I smeh nekoga/koga nikada nisi sreo/(...) založi se i za tebe" (Prsten u čaši).

Nije ovo poglavito poezija malih stvari, mada ih je pesnikinja - uz neke pesničke srodnike - umela nadahnuto braniti od onih koji toliko polažu na auteritet teme. Naglasak je na bogatstvu nekazanog i, bezmalo, nekazivog, na čudesima sveta, mašte i srca koja bi nam nepovratno promakla bez ovakvog vodiča i pretraživača. Ovo je "lirika ruba", lirika "blagih i detinjastih čuda", objava "čiste stvarnosti", dokučive ponekad samo "između ovog i onog treptaja oka", između "domaločas i sad i trena koji začas biće". Pesničko ja, u načelu, sve može i sme. Između patetičnog "pejzaža nirvane" i majušnog, osetljivog "mehurića libele", pesnikinja bira ovo drugo. "Oko libele. Gde počinje/sve što se u nirvanama/ne završava.Što se/ni u jednoj stvarnosti/ne da napustiti" (Libela).

Uprkos ponekoj apstraktno-knjiškoj metafori i mestimičnoj, možda hotimičnoj "igri suviškom" tankoćutnosti, Tanji Kragujević ne smemo prigovoriti zbog precioznosti. Maštovitost i prefinjenost njenog krasnopisa, negovanog izvan tekućih poetičkih kurseva, razmiče granice našeg pesničkog sluha i govora. Osobito onog koji silini i britkosti pretpostavlja istančanost i gracioznost.

Trag, Vrbas, decembar 2006.

Vrh strane

Marko Krstić
KO TO TAMO ČITA

...Vreme me pomera... kaže Tanja Kragujević (1946, pesnikinja i esejista).

Ovaj stih, čini mi se, drži na nogama čitavu knjigu Žena od pesme. Sve se odvija i dešava u odnosu na vreme. Ali pesnikinja kao da želi da stvari okrene u svoju korist, i da bar na trenutak, ona bude ta koja će pomeriti vreme.

Ili ga zadržati, izmeniti, preurediti, suprotstaviti, koliko se može.

Tanjina knjiga kao da putuje. Kao da se seli. Svaka pesma beleži novi prostor, novu sliku, novo znanje (recimo, pesma "Sao Vinsente’’).

A onda "ruža’’. Nisam brojao, ali mislim da se bar devet, ili čak deset puta, "ruža’’ pominje na različite načine. Kakva je to ruža? Da li ona miriše ili ne? Da li trnovita ili pitoma?

Rezultat čitanja Tanjine poezije je postavljanje pitanja. I ja kao čitalac jedino to mogu. Da postavim pitanje.

Žena od pesme sakuplja na jedno mesto i male i velike stvari, i male i velike ideje, od pesnika iz dinastije Juen koji kaže "Čovek slomljenog srca stoji na kraju sveta’’ do provajdera i fiskalnih računa, ali i Delfsko proročište i Knez Mihailovu ulicu, pa i crna kombi pogrebne kuće Radović, ma koliko to nemoguće izgledalo.

BEZ DOBRIH VESTI

U ovom gradu tako dugo
bez dobrih vesti. Tražim
knjižaru koja radi noću.
Knjige koje pomažu
da se podnesu
bol i nesreća.

Gledam u sat. Svaki minut
kraj je veka.
Pogreb neke od malih
neratobornih svetlosti.

Onako s moje strane, ova knjiga kao da nema kraj. Iako se kraj naslućuje i oseća u skoro svakoj pesmi... Prevalih doba jagoda u krvi... na primer, ili ...Bol toliko puta od mene veći nepotpisan u svakome je...

U pravu je Saša Radojčić kad kaže da je ambijent pesama "uvek urbani, gradski prostor’’ koji određujemo kao "mikroprostor u kome pesnikinja živi’’. Ali pesnikinjin makroprostor je izvan njega, čini mi se. I upravo na toj granici pesnikinja pomera vreme a ne vreme nju, da se vratim na početak teksta.

Neposrednost je glavni adut ove knjige. Jezik - na granici metaforičnosti. Ritam je prozni, imajući u vidu konstantno korišćenje tačke na mestima rezervisanim za zapetu.

Na kraju, "Vreme je bog nemilosrdnosti’’, rekao je jedan kineski mudrac pre 30 vekova. U nekom drugom vremenu i prostoru, Tanja Kragujević 30 vekova kasnije raspravlja o tome na svoj način.

Danas, 20-21. 01. 2007.

Vrh strane

Vasa Pavković

U godini koju je srpska poezija, što se književnosti tiče, ponovo obeležila niskom od desetak odličnih naslova, jedan od najboljih objavljuje vršački KOV. Reč je, naravno, o Ženi od pesme, Tanje Kragujević, pesnikinje čiji ukupni angažman u lirici, kritici i esejistici predstavlja jedan od najznačajnijih autorskih projekata u poslednjih petnaestak godina.

Žena od pesme je knjiga u kojoj se dnevno i snevno, doživljeno i izmaštano, proživljeno i pročitano prepliću iz pesme u pesmu, najčešće u efektnim slikama i hitro. Polazeći od ličnog i intimnog, i provlačeći ga kroz jezičke filtere prepoznatljivo vlastitog poetizma, Tanja Kragujević gradi ritmične i hermetične pesme, koje iz strofe u strofu prodiru u različite sfere njenog emotivnog interesovanja, tangirajući svaknevnicu i istoriju, (ne)davnu prošlost i najaktuelniji trenutak, interferirajući sa pesničkim i umetničkim povodima, ali efektno komentarišići i gorko iskustvo poslednje decenije, u Tanjinom svetu i u Srbiji.

U ovoj poeziji se vrlo spretno spajaju klasični, večiti simboli (ruža, recimo) i recentna simbolika doba (softver i bankomati). Oslonac pevanja se traži i nalazi u sferi znanog i večitog, sigurnog i proverenog, ali se rizik jezičkog prodiranja u aktuelni rekvizitarijum preuzima u skoro svakoj pesmi - pa čitalac putuje ovim složeno aluzivnim svetovima bez daha i u stanju neprekidnog očekivanja sve novih i novih iznena|enja.

Žena od pesme je lirsko svedočanstvo o traganju za identitetom u lošim vremenima i kakvom-takvom životu i ono se u ovoj veoma brižljivo komponovanoj knjizi bez ciklusa realizuje sa impresivnom sposobnošću. Svet se prihvata, bez samoobmana, a nasuprot njemu stavlja se teg poezije, bez posezanja za plitkom kritikom ili olakim sentimentalnim rešenjima.

Pesma Tanje Kragujević je svetli trag maštarskog putovanja kroz bogate kataloge slika, iluminativni praznik u još jednoj sumornoj sezoni našeg života.

Vasa Pavković: Pesnici (Žena od pesme, Kov, 2007). Bestseler, Beograd, br. 23-24, 26. januar 2007.

Vrh strane

Simeun Simić

UZVIŠENI PREDJELI SAMOĆE

Ono što je za stvaralački ispis Tanje Kragujević (rođena 1946. u Senti) sasvim specifično, pa možda i jedinstveno unutar novije srpske poezije, jeste to što je njen pjesnički rukopis rezultat jedne nesvakidašnje (ali, u pjesništvu svakako ne i nove) stvaralačke prakse koja se ogleda u tome da se poezija i život nastoje svesti na istu "mjernu jedinicu" i vidjeti unutar jedinstvene "ravnoteže smisla". Ovo, uostalom, potvrđuje i naslov njene najnovije pjesničke zbirke, objavljene u izdavačkoj kući KOV, pod naslovom "Žena od pesme": Sasvim eksplicitno, i na sebi svojstven način, kazuje to i sama pjesnikinja u nadahnutom i vispreno pisanom eseju "Mesto stanovanja", u knjizi "Kutija za mesečinu", gdje stoji: "Ali pisati, znači stvarno živeti. Biti u svemu, svakoga trena".Takođe, u istoj knjizi, i na istu temu, ona kaže da život i književnost u njenom djelu funkcionišu kao "spojeni sudovi", čime se zapravo, na neki način pridužuje onom starom pjesničkom mišljenju koje je najlucidnije izrazio Helderlin, rekavši da pjesništvo nije nekakav "pjesnički ukras" života, već seže do samih "temelja ljudskog postojanja". Time ona nedvosmisleno potrvđuje da duhovnost njenog stvaralaštva počiva na istim vrijednosnim temeljima, odnosno nosivim elementima, kao i njena cjelokupna egzistencija, odnosno sveukupno životno bitisanje.

No, Helderlin je, kao što znamo, izrekao i onu čuvenu opasku "čemu pesnici u oskudno vreme?", koja premda kontradiktorna sa prethodnom, izražava zapravo suštinsku istinu o poeziji kao djelatnosti koja je manje-više uvijek u "krizi". Knjiga "Žena od pesme" upravo prati, čini nam se, ovu esencijalnu vrijednost poezije i njeno ovovremeno rvanje sa sablastima prolaznog, praktičnog svijeta, u kome se "svakoga jutra", usljed sveopšte usamljenosti i ovovremene patnje u "vremenu oskudnom", mora "iznova stvoriti dan"; odnosno pronaći utočišće, pa makar ono bilo rezultat traljave ponude u kojoj se nudi "kraljevstvo za konja".

Ova poezija je, zapravo, omeđena koordinatama onog što bi se moglo nazvati stvaralačkim bijegom u prostor "Velike Samoće" (termin koji T. Kragujević koristi u jednom drugom svom eseju), gdje tehnikom distance i svojevrsnog udaljavanja od stvarnosti, te autorefleksivnom strategijom poniranja u unutrašnji pejzaž svoje sopstvene ličnosti, pjesnikinja obznanjuje prostore otpora i podastire plodotvorne metafizičke kreacije pjesničkog bića shvaćenog u onom hajdegerovskom smislu tog pojma. U ovoj poeziji život se ukazuje kao neka vrsta askeze, odnosno kao usud onog davno zamijećenog i prepoznatnog "prokletstva" kojim su bili inficirani simbolisti (i ne samo oni, naravno), što je svojstveno cjelokupnom opusu ove pjesnikinje, ali što je posve različito, očigledno, od "buke i bijesa" našeg vremena, sklonog veličanju lažnih bogova i nabrzo isfabrikovanih vrijednosti. U toj praksi nema ni traga od kojekakvog komercijalnog zamagljivanja recepcijskih vidika niti ispraznog dodvoravanja današnjem čitaocu u formi raznoraznih saveza sa lošim ukusom (najčešće onim iz domena masovne kulture), naročito ako se to pravda sindromom tzv. "recepcijskog nesporazuma" i potrebom da se "udovolji" degutantnim potrebama savremene publike.

Dobro su stoga primijetili neki poznavaoci njenog književnog opusa (V. Pavković, na primjer), da je izjednačavanje pisanja i života kod nje poprimilo oblik otpora, doduše onog tihog, s mjerom, i praćenog krajnje istančanim ukusom (kako u poeziji tako i u esejima!) prema tivijalnostima svakodnevice, odnosno da ona ima svojevrstan literarni odgovor na ono što se zove "ispraznost života" i obesmišljenost postojanja u današnjem svijetu. Budući da je to opšte mjesto naše svakodnevice, kontaminirane lažnim vrijednostima i surogatima koje donose demoni istorije i fatalistička moć novca, to se i njeno protivljenje ne svodi na "rvanje" s tom i takvom stvarnošću, već na svojevrstan asketski odogovor, oličen u opredjeljenju da se izgradi "bedem od snova" i tako nađe odgovor na nametnutu stvaralačku i egzistencijalnu dramu. Možda to najbolje potvrđuje ona završna pjesma zbirke, pod naslovom "Iglo", koja je prepoznatljiva po svom izuzetno naglašenom siboličkom potencijalu i koja je ujedno i jedna od najboljih pjesama u knjizi. U njoj se jasno ocrtavaju samotnički obirisi lirskog subjekta, odnosno stradaolnički torzo usamljenog pojedinca u čijoj pozadini zjapi praznina jednog izgubljenog i hladnog svijeta: "Ja iglo.Zemunica/Od snega. Izba/od zamrznutih ruža". Iglo se ovdje potvrđuje kao izrazito podesan, semantički uravnotežen, simbol tog novog pjesničkog pribježišta, zapravo mjesta izbavljenja, dakako i iskupljenja, "Gdje zagrljaj/postojanog i trošnog/moguć je. I topal", kako stoji već u narednoj strofi ove iste pjesme.

Pjesnički rukopisi sa ovakvim predznakom nisu, razumije se, nepoznati književnoj tradiciji i oni podrazumijevaju afirmaciju onih ciljeva koji su se u poeziji oduvijek smatrali uzvišenim (poput traganja za Ljepotom, samotičkog i uzdignutog, do gotovo religioznih visina), pri tome, dakako, uz svijesno računanje na žrtvu kada je reječ o niskoj komunikativnoj moći ovakve poezije i riziku od konflikta sa tzv. stvarnim svijetom, bez obzira da li je taj konflikt jačeg ili slabijeg intenziteta. Tanja Kragujević, naime, pripada onom pjesničkom bratstvu koje je, reklo bi se, privrženo izopšteničkom odnosu prema zbiljskom svijetu, odnosno, ona nalazi rješenje u poštovanju neke vrste kulta usamljenosti, kojim kao da želi prevazići mizeriju postojeće stvarnosti, odnosno "nedostojnost realnog" kako bi reako H. Fridrih.

Ali, poznato je da takav izbor prati određen, svakako visok "troškovnik duše", jer kako kaže pjesnikinja u svom već pomenutom eseju vezanom za fatalnu povezanost "života" i "pisanja", da intenzitet života kroz pisanje "boli" i da je to ništa drugo do stanje "bezutešno". Znamo da bol nikada nije bio ukras, odnosno puki amblem poezije, već, oduvijek, njen esencijalni, metafizički sastojak, sa kojim se poezija oduvijek prožimala i činila jedinstvo, baš kao što to nalazimo, odnosno prepoznajemo i u ovoj knjizi.

Istina je, međutim, da se bol, kako je govorio Hajdeger, mora "iskusiti i podneti do kraja", kako bi, valjda, bilo jasno da svaki dar, pa i onaj pjesnički (neki su to nazvali "prokletstvom") plaća visokom cijenom, odnosno da svaka vrijednost počiva na nekoj vrsti iskupljenja. Zato pjesnikinja i kaže u stihovima pjesme "U sedlu", ne bez njoj svojstvene, pritajene ironije, koja je, recimo i to, "proizvedena" uvođenjem u poetizovani prostor pjesničkog jezika vokabulara iz finansijsko-bankarskog svijeta (sličan postupak nalazimo u jednoj pjesmi E. Dikinson) da "čistom valutom/ plaćeno je sve/što do ovih visova/uznesoh". Pomenimo i to da bi se u podužem spisku njenih uzora (ovo govorimo zbog snažnog upliva lektire u njenom djelu) svakako i nezaobilazno našla imena poput E.A. Poa, francuskih smoblista, E. Dikinson i S. Plat, kada je riječ o autorima iz baštine svjetske književnosti, te Dis, Nastasijević i Popa, na primjer, kada je u pitanju domaća književnost, baš zbog toga što su posedovali, kao uostalom i mnogi drugi koje zbog ograničenosti prostora ovdje nismo pomenuli, moć (ili, ponovimo, "prokletstvo") da "iz nekog drugog sveta kroz naš u treći gledaju", kako se lucidno izrazio Lj. Simović.

Tematski gledano, ovu poeziju čine sadržaji koji nadiru iz najdubljih i najtajnovitijih predjela pjesničke ličnosti, gdje se odigrava stvaralačka drama i pokušava uspostaviti ravnoteža smisla tako što se, kako bi rekao Kolridž, od "mnoštva pravi Jedno". Zbiljski svijet ovdje je nekako potisnut u drugi plan, pa je negdje tek naznačen ("među susedima/Majstorima opipljivog", reći će pjesnikinja u pjesmi "Meki povez"), ili samo povremeno izranja iz gustih jezičkih zdenaca (u stihovima "Prošao je Knez/Mihailovom" i "među venama razapeo Dunav"), a najčešće je u sastavu imaginarnog mozaika, ako tako možemo reći, u kome nalazimo raznolike jezičke sastojke, od mitoloških (Delfi, Apolon, Mmemosina, na primjer, preko onih neobičnih, vezanih za daleke krajeve, te egzotične biljke i premete (kao što su "luka Sao Vinsente", "bor Montezuma", ili na primjer, "sekvoja" i "oniks"), do onog što pripada sferi tehnoloških novina u sintagmama poput ovih – "dva naša displeja" i "gondola softvera").

Zbog ovih svojstava, misaone gustine i stilske kondenzacije samog jezika, svijet ove poezije kao da poprima nadnaravna svojstva, tako da se nerijetko doživljava kao granično područje između sna i jave, a na momente čak i kao područje sablasnog i demonskog. Tome svakako doprinose, pored ove pomalo nesvakidašnje, pa donekle, moglo bi se reći, i volšebno-bizarne leksike, i osobeni stilsko-jezički artizam na planu znalačkog baratanja metaforičkim i metonimijskim sklopovima, ali isto tako i uspješnom upotrebom još nekih sredstava pjesničkog oblikovanja. To naravno vodi u izvjesno zatamnjenje i zaumnost njene poezije, pa i neku vrstu gotovo simulirane nejasnoće, koja, kao i u naslijeđenoj praksi nekih drugih pjesnika, predstavlja samo jedno od stilskih sredstava koja poeziji, kako bi rekao E.R. Kurcijus, stoje na rasplaganju. Evo kako, recimo, zvuči njena figurativna igra, odnosno slisko-jezički artizam u sintagmama, kakve su: "sauna mećave", "večera smrti", "nakit predgrađa", "snežne cvasti", "pismo melanholije", ruža dubine", "hladna golubica" i "kiša nesanice", da se zaustavimo na onim najneobičnijim i, reklo bi se, semantički najbogatijim. Treba zapravo kazati da su njeni stihovi izraz uspješnog vladanja jezičkim materijalom i postupcima oblikovanja, tim prije što pjesnikinja prolazi kroz onu težu, čini nam se manje prohodnu stazu jezika. Ona svakako spada među pesnike zavidne erudicije i učenosti, dakako i privrženicima tzv. "zatvorenog", tj. hermetičkog pjevanja, čija "stilska nejasnoća", opet da se vratimo Kurcijusu, služi kako bis e "obeshrabrila površnost", "pojačali simboli" i "zgusnula tajna".

Možda je, stoga, na recepcijskom planu njena poezija manje komunikativna, no, na drugoj strani, ona nas svojim oniričkim potencijalnom i zaumnim čarima vodi u posebnu vrstu čitalačakog uživanja koje je najbliže onom što R. Bart naziva "zadovoljstvom u tekstu". I zaista, tu smo već pred licem ukazane Ljepote i predjelima pronađenog smisla. A to je ono što poeziju Tanje Kragujević, unutar disonantnih tonova novijeg srpskog pjesništva, izdvaja i čini posebnom.

Simeun Simić: Uzvišeni predjeli samoće (Tanja Kragujević: Žena od pesme, KOV, Vršac, 2006.). Gradina, br. 21/2007, Niš, str. 215-220.

Vrh strane

Nikola Todorović

Nikola Todorović

VODIČ KROZ STROGU UDOBNOST MIKROKOSMOSA

(povodom knjige pesama Tanje Kragujević „Žena od pesme“)

„Uistinu drugi
svet. Oduvek
onaj prvi“

LEKSIČKA DISONANCA KAO KOSMOTVORAČKI PRINCIP

„Moje telo je platno“, tvrdi lirski subjekt u najnovijoj poetskoj knjizi Tanje Kragujević, „Žena od pesme“. To je platno, evidentno, ono na kome on (lirski subjekt) oslikava pejzaže iz svog unutarnjeg univerzuma, kao i ono na koje projektuje sekvence iz spoljašnjeg sveta. Koža tako može biti shvaćena kao liminalna zona, a introjekcija i ekstrojekcija kao metodi pokušaja deskripcije svetova, onih intimnih i onih koji dolaze izvana, prelomljenih na „tastaturi kože“ kao na fotografskom papiru. Ulančavanje nespojivih termina dominantna su poetska tehnika, a granična područja (između spoljašnjeg i unutrašnjeg, dnevnog i noćnog, stvarnog i nestvarnog, htonskog i solarnog) uobičajena scenografija najnovijih stihova Tanje Kragujević:

„I te večeri u prozore
stavismo svetiljke i sveće.
Topli med interne vasione “

Opozicija kuće, doma, kao emanacije sopstva, bezbednosti i topline, i „antikuće “, poprišta privremenih – ili stalnih – smrti, haosa i hladnoće, snažno je naznačena u čitavom nizu stihova knjige „Žena od pesme“. Semantika prozora iz pesme „Poziv“, osvetljenih „medom internih vasiona“, i njihovog toplog zračenja, razjašnjena je njihovom nemoćnom molitvom „u noćnoj tišini“, kafkijanskim konceptom bespomoćnosti poezije u svemiru bez milosti i smisla. U takvom poretku stvari dan jedva da se razlikuje od najtamnije noći, pošto ionako sviće tek da na svim stranama sveta osvanu logori u kojima mladi vojnici igraju kanastu, „umesto karata isukavši žilete “. Intenzitet prezentne alegorije Tanja Kragujević povećava aliteracijama i identifikacijom krvi (života) sa vatrom:

„Sve presečeno prštalo je.
Zasipajući nebo zvezdama
od krvi. Plimama. Od žara. “

u kojoj su ukrštena dva dvostruka paroksizma, onaj o plimi krvi i onaj o zvezdanoj plimi, onaj o krvavim zvezdama i onaj o vatrenim talasima. Emotivni vrhunac pesme, ipak, tek treba da usledi: pronalazimo ga među stihovima oblikovanima posredovanim govorom, koji, načelno, u sećanje prizivaju čuvenu dramu Friedricha Dürrenmatta, „Die Physiker“, kao i tužbalicu kralja Solomona kojom se ona završava.

„Sada su naše grobnice javne.
Slobodni smo. U pustinji.“

Metaforički jezik ove i brojnih drugih pesama „Žene od pesme“ iznenađujuće je samosvojan, dok brojne neočekivane i, na prvi pogled, alogične kolokacije tvore jedinstven sistem poetskog teksta zasnovan na skoro algebarskom tretmanu leksike. Proizvodnja novih značenja osnovni je poetski impuls, a semantička disonanca bazični mehanizam ostvarenja maksime modernizma o geniju kojem zadatak nije da otkriva, već da stvara čitave vasione.

Tanja Kragujević uspeva da i u postbalkanskim vremenima denotira „Pustu zemlju“ Thomasa Stearnsa Eliota, ali to čini uz prisustvo nagoveštaja nade („...život postoji./ Jedva održiv. Nalik dimu. “), dislocirajući hronotop pesme iz mikrokosmosa antikuće (prisutne još i u slici „seni života“ koja govori „grleći porodicu za večerom smrti “) u makrokosmos, iz univerzuma u ogledalo koje je „među venama razapeo Dunav “. Taj je mikrokosmos čist pseudo, hipotetička nada, inkarnirana u dvodimenzionalnoj slici sa naznakama biblijske priče o Nojevoj barci, ali i metafora za apsolut slobode u kojem se od tri rebra mogu stvoriti muškarac, žena i dete.

„U ORBITI SRCA. VAN ISTORIJE“

„Metafora je najveća moć koju čovek poseduje. Ona se graniči sa čaranjem i doima se kao oruđe stvaranja koje je Bog zaboravio u unutrašnjosti svojih stvorenja; kao što kakav rasejani hirurg može da zaboravi instrument u telu operisanog pacijenta. “

Transmigracije iz makrosveta u mikrosvet, kao i sažimanje univerzuma i njegovo svođenje na subjektivne dimenzije, jedan je od dominantnih postupaka pri poetizaciji svet(ova) Tanje Kragujević:

„Možda je vreme da sažmem
uporednike i meridijane.
Potkrpim koliko mogu
maglinu crne rupe. I zvezdu.
Gnezdo. Stavim pod krov. “

Tehnika umanjenja, inverzije velikog u malo, prisutna je u stihovima iz „Žene od pesme“ makar onoliko često, koliko i suprotstavljanje organskog (i, u skladu sa ličnom poetikom, literarnog) sa kibernetskim i urbanim, naličjima haosa. Nemoć subjekta i njegova otuđenost od „suštine stvari“, potpuno relativizovane u simulakrumu koji se danas podrazumeva pod stvarnošću i svetom, čine okosnicu lirske tematske perspektive. Zato najnoviju knjigu Tanje Kragujević, zapravo, možemo sagledavati i kao jedan opsežni impromptu, muzički skladan manifest o nemogućnosti bodlerovskih korespondenci, o nemoći savremenog čoveka da svoj habitus pronađe u veštačkim paklovima, kako interneta, tako i drugih konstrukata sazdanih od redundanci, a na kojima, zapravo, danas počiva svet. Taj je impromptu logički zasnovan na premisama ekstemporizacije i ekslokalizacije, za šta nam argumente pružaju i začudna toponimija („učionice udesa “, „osvetljene luke strofa “, „dimenzije dva sveta “, „odlomak tihog skvera “, „putevi razliveni poput zamrznutog mleka “, „travnjak postavljen za dvoje “, „dom pod nebom/ tvoje duše “, „u stablu života pod osetljivom/ tastaturom kože “, „polja pirinčanog papira “), i brojne manifestacije „čudovišta hronije“ („sredina hleba stoga/ narastala je u crnu/ neizdeljivu noć“, „kao što beskonačno/ raste budućnost/ obujmljena brigom “, „zbirka epoha “, „brodolomnik/ sa kristalnom maketom/ brodolomne noći “, „noć smaknuća “, „prvi slog dana “, „arhivistika trenutka “, „doba nataloženih svetlosti “, „doba jagoda u krvi“, „večiti januar “, „svaki minut/ kraj je veka “, „milioni vremena “). Vodeći se principom „čulne irealnosti“, pesnikinja metamorfoziranu građu iz objektivne stvarnosti grupiše u sintagmatske parove i trijade u kojima makar jedan element ima obavezni čulni kvalitet. Ti su spojevi sazdani u suprotnosti sa „očekivanom“ upotrebom figurativnog jezika, tako da proizvode slike koje, po mnogo čemu, prekoračuju slobode zasnovane na metaforičkim snagama poetizacije sveta. Metru subjektivnog nije podvrgnuto samo vreme, već i prostor, kao i njegove dimenzije: hronotop se premešta iz spoljašnjeg sveta u unutra, u pesnika, i, u svojoj eksternalizovanoj varijanti, u limb kože, pojmljene kao projekciono platno, pergament, list papira na kojem pesma i doslovno nastaje. Zato ne čudi da se stihovi „zbivaju“ na obalama reka i u lukama, da su putovanja i plovidbe – bez promene mesta bivanja – osnovni impuls: Tanja Kragujević će u „Ženi od pesme“ lirsku subjektivizaciju sveta zasnovati ne samo na (subjektivizovanom) protoku vremena, već i na protoku prostora, čija novopronađena fluidnost pesniku-demijurgu i omogućava jedno univerzalno urušavanje dimenzija.

RUŽA I NIŠTA.

Simbolička upotreba anorganskih tvorevina i artefakata flore česta je u ovim stihovima, što je posledica (neo)simbolističkog stava da ovi poseduju duhovnost daleko nadmoćniju od one poreklom iz sveta životinja. Dostojanstvo duha prisutnog u neživom manifestovana je poput „prinčevske duše minerala“, dok se prelaskom iz jednog stazisa u drugi, na primer, dobija „žena u telu oniksa“, jedan od najkonkretnijih fragmenata liminalnog jezika cveća i stvari. „Srž lešnikove školjke“, „pirinčev pljusak“, „svetlost fotosinteze“ još su neki od modela prelaska iz biljnog sveta i sveta minerala u svet „punog“, životinjskog života, dok se motiv ruže, cveta koji je simbol ljubavi i emanacije seksualnosti, javlja najčešće. Ruža je senovit, htonski cvet koji nagoveštava metamorfozu, preobražaj, tako da je njeno prisustvo, kako u svojstvu elementa inventara pesme („Čun“, „Zidovi“, „Libela“), tako i u ulozi simbola ili segmenta metafore, očekivan. Drevna verovanja kažu da na grobovima nesretnih ljubavnika izrastaju loza (iz momkovog) i ruža (iz devojčinog groba), pa se prisustvo ovog cveta može povezati i sa ljubavlju, i sa smrću. Tanja Kragujević radije koristi ovu potonju simboliku, gde je ruža shvaćena kao „memento mori“, simbol prolaznosti i protoka vremena („dva minuta u životu ruže “, „neko je palio lomaču/ od latica ruža “, „te rukom iz one koje u meni/ kao da nema mogu pogladiti/ pobunu ruža. Ubrati ovaj dan “, „kao kandilce/ u srcu ruže “). Na drugoj strani, senovita priroda cveta i njegove korespondencije sa smrću i ništavilom eksplicirane su u sledećim stihovima:

„Umirujem kreditore.
Što za jedan napisan i
tri nenapisana stiha na duši
dodeliše mi terasu koja zalazi
u noć obeleženu kursorom.

Plavu ružu. Zadnji ultimatum. “

Pored toga što se javlja kao čvorište dimenzija i svetova, i dijagram za dinamizaciju hronotopa, ruža Tanje Kragujević, baš kao i Remboova ruža, može još da nagoveštava alternativna stanja svesti („što hteo bi samu tačku/ sunovrata u nesvest ruža “, „kad skinem oklop/ na goloj koži otkuca/ ruža “, „u još nenaseljenu/ ružu dubine “) i paradigmu putovanja („samo je jedna ruža prešla putanju zapada “, „i kako ti u kolenu/ pucketa putna ruža “, „na bespuća otporna patuljasta ruža “), ali da i na sebe preuzme ulogu solarnog, tvoračkog elementa („izba od zamrznutih ruža “). Najvažniji je segment njene simbolike, čini se ipak, umetnost in presentio, jedna eshatološka identifikacija cveta sa ukupnom duhovnošću:

„Nešto u poretku
očiglednog tada može
biti preusmereno
ili odstranjeno.
Veštinom vitezova
umetnosti.
Ili odgajivača ruža “,

gde je ruža istovremeno vesnik transformacije sveta u umetninu, ali i sama ta umetnost. Time tvorački princip biva transponovan iz sfere stvaranja u sferu života, u kojoj na sebe preuzima ulogu pra-počela:

„a neko sa čedom/ ruže u utrobi “.

Na kraju, mora biti spomenuto da povlašćeno mesto u distribuciji ovog motiva kroz stihove „Žene od pesme“ svakako treba da pripadne ruži kao alter-egu, emanaciji sagovornika koji „već sve zna“, jer je preživeo „svratišta spokoja. Krvoliptanje smisla “. To „drugo ja“ u ružinom telu zapravo pristaje na egzistenciju u „kutiji knjige“, iz koje u svakoj prilici može da progovori „istorija mirisa“, „umetnost trenutka “.

DINAMIKA KRETANjA, PARADIGMA PUTOVANjA I MAGIJA JEZIKA

Iako bi se ponekom čitaocu moglo učiniti da su za dominantnu scenografiju najvećeg broja pesama „Žene od pesme“ uzeti pesnikinjina soba, stambeni blok i urbani ambijent u kojem živi – stihovi u kojima obitavaju betonski pejzaži, banke i bankomati, ulica i gradski saobraćaj brojni su („između mehaničkih dlanova/ u akordeonu automatskih vrata/ u čijim procepima/ gnezde se trgovi“ , „na asfaltnoj pučini “, „među soliterskim dinama “) – motiv putovanja se u ovoj knjizi javlja kao diskretna, ali ipak primarna paradigma. Volšebno „susedstvo daljine/ u kućnim papučama “ implicira put kao višu vrednost, nadređenu zatvorenom egoizmu života u kućama, gde stvarnost ekrana supstituiše virtualnost realnog. Putovanje tastaturom i jedrenje ekranom paradigma su te statike–uvek–u–pokretu:

„I zid je deo tebe govori
tvorac Formula putovanja“

Kako je telo platno (i: koža list papira = ekran), u dimenziji u kojoj je moguć „protok prostora“, radna soba uvek može biti pretvorena u kabinu prekookeanskog broda, dok se pevanje kumulativno transformiše u „apsolutni jezik apsolutnog subjekta“, a stihovi u tekst najvišeg stepena moderniteta .

„Htela bih da pođem
do luke San Vinsente.
Gde svakoga jutra utovaruju
beskrajno teško more
a istovaruju zalaske
pevajući pesmu
koju zovu morna.“

Magija jezika važnija je u ovim stihovima od jezičkog sadržaja, a dinamika slike od njene semantike, čime se Tanja Kragujević još jednom približava idealu „apsolutne poezije“. „Kontakt između pesničkog dela i čitaoca, s obzirom na to da jezik nije u stanju da egzaktno predoči značenja, nije kontakt razumevanja, nego magične sugestije “, dok pesma nastaje kroz ludički proces, kombinatorikom, koja zvučne i ritmičke elemente tretira kao magične formule. Akcenat je na iskazu, ne na iskazanom, pa će tako i pažljiv čitalac ovih stihova primetiti da je njihov tvorački princip u „balansiranju na neuhvativoj i neprevodivoj granici između ovostranog i onostranog “. Na drugoj bi strani potpuno pogrešno bilo opservirati poeziju Tanje Kragujević kao apstraktnu i mističnu, onu koja operiše iracionalnostima i emanacijama: empirijski impuls i predmetnost u najneočekivanijim sintagmama u osnovi su njenog tkanja.

„Ništa o sebi
znala ne bih
kad biti mlad
ne bi značilo
biti star. “

Iako izrazit pesnik kulture, Tanja Kragujević nam se predstavlja lirskim diskursom čiji osnovni impuls, kako bi se možda očekivalo, nije postmodernistički odnos „literature prema literaturi“: mada brojne, reference iz istorije književnosti i istorije civilizacije posejane su po telu teksta „Žene od pesme“ tako da ostanu indirektne i, čak, skrivene. Zato se on (tekst) u recepciji konstituiše kao organska tvorevina, kao manifest odnosa „života prema literaturi“, kojim je ostvaren najviši stepen identifikacije napisanog sa onim koji piše:

„A evo me u mekom povezu.
Malim tiražima.
U gondoli softvera.
Makazama flešbeka.
I među susedima.
Majstorima opipljivog. “

Kolizija između „majstora opipljivog“ i pesnika zapravo je ona Novalisova „raspevana opozicija“ u odnosu na svet navika, u kojem poetski ljudi ne mogu da žive. Kako je „magiji jezika dopušteno da u službi začaravanja sveta ovaj razbije na fragmente “, pesnikinja empirijski univerzum raščlanjuje i nanovo organizuje kroz proces privatne kosmogonije, kojom se sintetički ukidaju granice između čulnih područja. Proizvod je jedan skoro zagrcnuti svemir netradicionalne fakture stiha, grandiozno emotivnih slika, specifične muzike i, što je možda i najvažnije, strogo preciznog izraza. Između ostalog i zato, poezija koja je pred nama velika je i mudra, i nije daleko od pameti stav da je krajnje vreme da Tanja Kragujević napokon ponese epitet Prve dame srpske poezije.

Nikola Todorović: Vodič kroz strogu udobnost mikrokosmosa (Tanja Kragujević: Žena od pesme, Kov, Vršac, 2006). Letopis Matice srpske, knj. 482, sv. 2, god.184, novembar 2008, str. 1216-1223.

Vrh strane

Svetlana Tomić / sr

Prikaz zbirke Plavi sneg

Iako je Tanja Kragujević (1946) jedna od najvećih savremenih srpskih pesnikinja, samo je jedna od njenih pesama prevedena na engleski, i to pre trideset godina. Na njen snažan i bogat metaforički jezik uticali su moderni pesnici, Momčilo Nastasijević i Vasko Popa (koga je prevodio Čarls Simić). U nekim od prethodnih knjiga, redukovala je poetski izraz u dinamičku komunikaciju simbola koji čitaoca fascinira imaginativnim konstelacijama. Njena sedamnaesta knjiga pesama, Plavi sneg, iznova pokazuje izuzetnu vezu imaginacije, inteligencije i emocija.

Tačno je da je izgubljena ljubav jedna od najčešćih književnih tema, ali, istovremeno, to je i jedno od najvažnijih pitanja ljudske patnje. Kragujević je uspela da stvori svoju „fugu u slikama“. Ona oblikuje sukobljene žudnje, ponavljajući motive u drugačijem svetlu, boji, tonalitetu i intenzitetu.Ova sukobljenost proizlilazi iz zapleta pesničke priče, iz „sporazumne smrti ljubavi“. Ne znamo mnogo o tome šta se desilo između ljubavnika, jer se čitava drama ne premešta u razdor među njima, već u pesnikinjine unutrašnje borbe.

Najpre se suočava sa prazninom novog života, pokušavajući da otkrije da li veza može da se nastavi: Postoji li još neka/ blago zaobljena/ preživela celina/ epizodičnosti. //Mansarda ./ Ili predsoblje nule./Sa mogućnošću/dogradnje. Ali, uskoro shvata da su „nastava izmišljenog radovanja“, kao i sva putovanja u ovom odnosu, bila Od nikud. Ka nikad.

U pesmi „Staklena trava“, njena se tuga pretvara u strah: I one (reči)ostaju nage./Bez veznog štiva./Otvorenih usta.//Dok rastu/Nasip i malter./Temelj i kuća.//Za stotinu godina/Samoće. Što više traži izlaz, pesnikinja postaje svesnija da se ljudsko biće ne može odvojiti od iluzija niti od potrebe da sebe podeli sa nekim drugim. Njena usredređenost na tugu nije naslikala egocentričan autoportret; ona nikad ne briše spoljašnji svet. (Kragujević je napisala dve omaž pesme nedavno preminulim, veoma značajnim srpskim pesnicima, Srbi Mitroviću i Raši Livadi.)

Neke pesme posvećene su prirodi umetnosti, njenoj božanskoj , tajanstvenoj, transcendentalnoj sublimaciji i oplemenjivanju. Poezija je, za Tanju Kragujević, „svilen kompas“ i istinska odbrana od ništavila. U skoro objavljenom intervjuu, pesnikinja je rekla: „Čak i u naoko nemogućim egzistencijalnim uslovima, duh stvara svoje trezore i pritajeno se nadmeće sa neminovnostima“.

Plavi sneg predstavlja opsežnu psihološku refleksiju, koja opisuje promenu „nepodnošljivog snega“ u „slatki sneg“. Ova knjiga preobražava bol i hladnoću u slatkoću znanja, kontemplaciju u transcendentnost, kao što plava boja iz naslova sugeriše. Sve opservacije imaju isti smer i cilj kao i sneg: najavljuju doba mira, čistote i spokoja, pripremajući ljudska bića za još jednu promenu u životu.

World Literature Today, Januray/February 2009,Volume 83, Number 1, page 73-74

Svetlana Tomić
Bethesda, Maryland

Even though Tanja Kragujević (b.1946) is one of the greatest contemporary Serbian female poets, only one of her poems was translated into English – and that was thirty years ago. Her profound and profusely metaphorical language was influenced by the modern poetry of Momčilo Nastasijević and Vasko Popa (the latter translated by Charles Simic). In some of her previous books, she reduced poetic speech to a very dynamic communication of symbols which fascinates the reader with imaginative constellations. Her seventeenth book of poetry, Plavi sneg (Blue Snow), shows again how great the connection of the poet’s intelligence, imagination and emotions can be.

It is true, lost love is one of the most frequent literary themes, but it is one of the greatest concerns of human suffering as well. Kragujević has succeeded in making her own “fugue painting”: She depicts conflicting desires, repeating motifs in different light, colors, tonality and intensity. The conflict comes from the main plot of the poet’s story, from the “consenting death of love”. We will not learn much about the reasons because the whole drama is not about lovers’ split but about her internal battles.

At first, she confronted the emptiness of a new life, trying to figure out how the relationship can be continued: “Is there any/ Gently rounded/ Surviving entirety/ Of the episodical. // An attic./ Or the hall of zero./ The possibility/Of building an appendage” (author’s translation). But soon, she realized that “the school of imaginary joy is regular”, that all travel in its relation was “From nowhere. To never.”

In The Glassy Grass her sorrow becomes fear : ”Words will stay naked, for long./Without binding their texts along./With mouths wide open.//While/A dike and mortar,/ A base and a house grow//.For one hundred years/Of being alone.“ The more she searches for a door, the deeper her awareness becomes that a human being cannot be separated from illusions, or from the need to share oneself with someone else. Her openness to grief is not reduced to an egocentric self-portrait; she never erases the outside world. (Kragujević wrote homage poems for two significant Serbian poets, who recently passed away, Srba Mitrović and Raša Livada.)

Some of her poems are about the nature of art and its divine mysterious, transcendental sublimation and ennoblement. For Kragujević poetry is “a silky compass” and a true defense against nothingness. “Even in the seemingly impossible conditions of one’s existence,” she said in a recent interview, “an intellect creates its own treasure and secretly competes with inevitability.”

Thus, Plavi sneg invokes extensive psychological reflection, describing the change of “inexorable snow” to “sweet snow.” It converts pain and cold to sweet knowledge, contemplation to transcendent, as the blue color from the title suggests. All observations have the same direction and purpose as the snow: to hint at a time of peace, purity, and repose, to prepare human beings for another change in life.

Van sumnje je da poezija razotkriva onu najdublju istinitost egzistenciije o kojoj možemo svedočiti. U njoj, kako god joj pristupali, lice obmane menjamo za lice sveta. U njenom sočivnom polju, emocija se rastvara u znanje, a znanje u emociju, mutna i mutnovida značenja, smenjuju se sa oštricom viđenja.

Pesnički jezik, kao ona nestabilna tačka u kojoj se sve vidi, vidljivo i nevidljivo, jeste mesto specifične razlike u odnosu na konvencionalnu jezičku matricu, kojom se najčešće tokom života služimo.

Knjiga koju ste upravo pročitali, razlog svom postojanju duguje činjenici da pesnički opus Tanje Kragujević, koji svoje zalihe vidlivog i nevidljivog, u nekoliko sasvim različitih varijanti promišljanja kroz slike, iznosi pred čitaoca, prati skoro neverovatna činjenica da, nakon sedamnaest pesničkih knjiga, u periodu od četrdeset i dve godine, nikada do sada nije posmatran kroz naočari (ili dvogled, svejedno) kritičkog izbora.

Naime, Tanja Kragujević, iz knjige u knjigu menja pesnički registar, bilo da produbljuje neku od svojih već postojećih matrica, bilo da radiklano menja poziciju vlastitog jezičkog i recepcijskog propitivanja sveta, tako da već sam pokušaj pravljenja izbora iz njene poezije biva povezan sa nizom problema. S jedne strane, treba postići reprezentativnost izbora, a sa druge koherentnost. Treba ponuditi relevantan uvid u jako veliki broj pesničkih zbirki, a pri tome ostvariti iluziju čitanja jedne knjige, bez obzira na tematsku raznovrsnost i značenjsku slojevitost.

Iz tih razloga, iako ova knjiga na prvi pogled deluje obimnom (272 strane), ona je u stvari rezultat velike čitalačke redukcije, s obzirom da jeste izbor iz sedamnaest pesničkih zbirki, kao i uvida u nove neobjavljene pesme koje su nastajale poslednjih godina. Prateći tragove smisla koji slavi ova pesnikinja, pokušao sam sabrati slike različitih lica njenog pevanja. U odnosu na svaku pojedinačnu knjigu, pokušao sam da napravim ono što se zove reprezentativan izbor.

Sama kompoziciona vodilja celine izbora viđenog kroz knjigu Staklena trava, jeste jedan rezolutan uvid kroz mnogoglasje sveta u kojem se kupa ovaj pesnički glas, a mogućnost tematskog izbora ili izbora vezanih za srodne pesničke registre (vidim ih barem dva), ostavljam budućim vremenima i budućim kritičarima.

Ovaj izbor poštuje i prati hronologiju objavljivanja pesničkih knjiga Tanje Kragujević, pokušavajući da u suženom prostoru predoči predstavu njenih lirskih povesti i značenja. Tanja Kragujević jeste pesnik koji neprekidno radi na sebi stalno uvećavajući unutrašnje granice, odnosno poglede sasvim raslojenog unutrašnjeg bitka. Ta rastuća samosvest do te mere je pratila njen pesnički razvoj, da je njome određeno i kvantitavno učešće pojedinih zbirki u ovom izboru. Tako su njene prve pesničke knjige – Vratio se Volođa (1966), Nesan (1973), Stud (1978) i Samica (1986) – u ovoj knjizi predstavljene sa ukupno tek dvanaest pesama, što je manje od pojedinačnih izbora iz nekoliko novijih zbirki (Godine, pesme (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov dremež (2004), Žena od pesme (2006), Plavi sneg (2008)), koje će, čini mi se, u budućnosti u mnogome određivati našu predstavu o pesničkom svetu Tanje Kragujević.

A taj svet, od samih početaka građen u svojevrsnom predsoblju nule, na mestima između sećanja na prirodu i življene hiperurbanosti, krećući se kroz plitku nadu sveta, od nikud ka nikad, prati treperenja bića, kako u pejzažima disanja, tako i u pejzažima nevidljivog.

Od samih početaka i prvih pesama, ova poezija traje od bleskova različitih lica ljubavi, pa do haosa uzdrhtalog erosa koji prati spojeve erosa i bića, čarobnih tačaka spoja drugog u sebi i sebe u drugom. Raznolikost i tačke promene ovog luka, između hladne zaumnosti i uzavrele neposrednosti, upravo i prati ovaj izbor. S tim što su različiti putevi spiralnog produbljivanja ovog pesničkog glasa. Nakon ocrtavanja svog prostora u ranim pesama, ovaj glas peva u najmanje dva registra.

U knjigama Osmejak omčice (1993), Muška srma (1993), Duša trna (1995), Slovočuvar i slovočuvarka (1998), pa, donekle i u knjizi Pejzaži nevidljivog (2001), u jednom jezički redukovanom doživljaju emotivne percepcije sveta, pesnikinja nas vraća nekim od predela i melodija iskoni u kojima uskrsavaju proširene granice zbilje. Ovakva poetska zanesenost svetom, izdanak je onog važnog i delikatnog kraka srpskog pesništva oličnog ponajpre Nastasijevićevim, a zatim, na različite načine i pevanjem Vaska Pope i Miodraga Pavlovića.

Otkrivajući se u vremenima drhtavice praiskušenja, u onim eleuzijskim prostorima u kojima su jezik i biće bivali jedno, u pesničkom kaleidoskopu sačinjenom od simbola, i u biću koje tada postaje hram, čitalac ove poezije prati svojevrsne pejzaže nevidljivog. Pesme koje su kôd ulaska u taj svet određuje preciznost i prozračnost smislenih krugova izričaja, zvučna perfekcija koja teži da dopre do praslike glasa, neočekivanost susreta reči, slike i misli, te težnja da se i melodioznošću stigne do jezovitosti granica sveta i egzistencije. I pesme odabrane iz ovih knjiga otkrivaju svaka ponaosob, različite boje užasa sažimanja.

Pesme iz knjiga Divlji bulevar (1993) i Autoportret, sa krilom (1996), kao narativno uobličene pesničke povesti najavljuju jedan drugi registar pevanja Tanje Kragujević. Jeza kojom pesnikinja ovog puta markira postojanje ogleda se u otvaranju prostora za igru unutar konkretnog egzistencijalnog i književno-poetičkog miljea. Sabirajući i sublimišući toponime vlastitog pevanja, izvlačeći iz njega narativnu nit egzistencijalne dramatičnosti koja kroz celinu vidljivog prati vejavicu neprevodivih smislova duše, pesnikinja svedoči o konkretnom identitetu u vremenu i u jeziku. Pokazuje nam jednu od bitnih, a na prvi pogled neuočljivih kartografija sveta čije okvire i smisao tumačimo spoznajnim kretanjem, u transverzalama od senzacija konkretnog, pa do najtiših strana bića u zaumnom. Produbljivanje ovog registra upravo sledi u već pominjanim knjigama (Godine, pesme (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov dremež (2004), Žena od pesme (2006), Plavi sneg (2008)). Stalnost igre nad ponorom nastavlja se i u novim pesmama, takođe izabranim za ovu priliku. Njihova simbolotvorna gustina na određeni način osvetljava celokupan pesnički opus Tanje Kragujević.

Jedan broj pesničkih toposa i značenjskog prtljaga koji ga prati (mesec, trava, ruža, čuvarka, srma, vejavica…), kao crvena nit se provlači kroz čitavo pesništvo Tanje Kragujević, pa i kroz ovu knjigu, i već iz ove perspektive ukazuje na jedan drugi mogući izbor iz ove poezije. Kao što i sami razgovori sa drugim pesnicima (Kavafi, Brodski, Lalić, Hristić, Ristović, Livada, Pavlović…), jesu bitna intertekstualna tačka koja obogaćuje i tematski situira neka od značenja ovog pesničkog smisla.

Zadatak priređivača knjige, bio je da pokaže šta pesnik zaista jeste, o čemu on svedoči i gde je njegovo mesto u strasnoj vejavici između spoljašnjih i unutrašnjih granica.

Usred ovog našeg opšteg nevremena i nesuglasja, nadam se da će pojava Staklene trave omogućiti promišljenije čitanje poezije Tanje Kragujević.

Ovo je knjiga izabranih i novih pesama, jedne od najznačajnijih sprskih pesnikinja. Načinio ju je kritičar Nenad Šaponja, opredeljujući se da prednost u globalnom pogledu na ovo izuzetno složeno pesničko delo da novijim knjigama Tanje Kragujević. Interesantno je da je reč o prvom izboru naše liričarke uopšte - na neki način instruktivnom za svaki budući pokušaj.

“Staklena trava” pokazuje da je Tanja Kragujević pesnik visokog stila, bogatog jezika i začuđujućih slika, baštinik neosimbolizma u ranim mladalačkim knjigama, ali docnije liričar koji se opredeljuje za pesništvo kao suštinsko samoiskazivanje u raznovrsnim poetičkim ključevima. Od neonadrealističkog do egzistencijalnog, i otvorenog i hermetičnog, često u jednoj istoj pesmi-slagalici.

Kada bi stihovi menjali kosmos, ovi bi ga pokrenuli: “Ako u rukama nemaš ništa/lako možeš oblikovati// prazninu. Pokretima/zamisliti struk i bok.//Dati telo čulnoj fantaziji.//I slepim rečima molitve//obris device u lovu.”

Lirski subject ove knjige je mnogolik, obično prefinjeno i čulno ženski, onaj koji želi da imenuje složenu emociju slovočuvarke. On se opire definisanju, ali nastoji da se osloni o srpski jezik celinom primarnog doživljaja i iskrene emocije.

Kada bih krenuo na put, ovu knjigu bih poneo: kao štivo za mnogostruka iščitavanja i putovanja kroz pikturalne lavirinte koje je izgradila imaginacija Tanje Kragujević. Posmatrao bih kako se njen lirizam menjao i ako sme da se tako misli: unapređivao u sigurnom sazrevanju. Podsečao bih se knjiga o kojima sam pisao i koje sam domaštavao. Osluškivao šum ravnice i bruj velegrada kroz jasnu nit naše najbolje pesničke tradicije.

Kako čitati ovu knjigu? Za početak polako, od početka do kraja. Potom po poglavljima, odnosno izborima iz pojedinačnih knjiga. A docnije tražeći pesme koje odgovaraju trenutnom osećanju sveta. I čitavo vreme, istiha se čudeći neodgovarajućem odzivu savremene srpske kritike na jedan od najboljih lirskih glasova koje imamo.

I najkolebljivija vlat stiha istinska je i ima šta reći, na izlasku iz teskobe – zapisala je u jednom autopoetičkom tekstu pesnikinja Tanja Kragujević (Senta, 1946), dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja. Ovo pesničko priznanje koje se svake godine na otvaranju tradicionalne manifestacije Milici u pohode dodeljuje u Novom Sadu, pripalo joj je za knjigu izabranih i novih pesama naslovljenu Staklena trava, objavljenu prošle godine u biblioteci Arijel među sve zapaženijim izdanjima zrenjaninske Agore.

Posle skoro četiri decenije koje je ova pesnikinja posvetila pisanju lirike, promišljanju književnog stvaralaštva svojih prethodnika i savremenika i uređivanju značajnijih pesničkih edicija na srpskom jeziku, prvi kritički izbor pesama Tanje Kragujević priredio je pesnik i književni kritičar Nenad Šaponja (Novi Sad, 1964). Sa velikom pažnjom, lucidnošću i razumevanjem, on je pristupio nimalo lakom zadatku da iz sedamnaest knjiga pesama koje je ova pesnikinja objavila od 1966. godine do danas, načini reprezentativni, ali pri tom i koherentan izbor. Njegovo težište je, sasvim opravdano, na novijim pesničkim ostvarenjima Tanje Kragujević izdvojenim iz zbirki Godine, pesme (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov dremež (2004), Žena od pesme (2006) i Plavi sneg (2008). U tako nastalom, jedinstvenom i veoma obimnom katalogu zamašnog pesničkog opusa mogu se, u novom kontekstu, sagledati sva ona već uočena i apostrofirana svojstva lirike prepoznatljive po sugestivnoj pikturalnosti i produbljenom značenju. Takođe, ovaj izbor na jedan sasvim novi način osvetljava slike različitih lica njenih pevanja, one brojne mene kroz koje se uobličavao i sazrevao lirski govor jedne od najsamosvojnijih srpskih pesnikinja druge polovine proteklog veka, isprva se čvrsto nadovezujući na Nastasijevićevu i liniju pevanja Vaska Pope, a potom sublimišući vlastita sa međusobno na izgled udaljenim iskustvima drugih umetnosti i umetničkih pravaca.

Praćena pogovorom priređivača i biobibliografskom beleškom o pesnikinji, Staklena trava predstavlja zaista ubedljiv poziv na pravovremeno promišljanje i osnov za buduća čitanja pesništva Tanje Kragujević u jednom, ako ne sasvim novom, onda zasigurno drugačijem svetlu. Ono čini da se kapi rose na tankim i lomnim, kolebljivim, ali i dugim i sjajnim vlatima Staklene trave, prelivaju i blistaju kao da se svet upravo u ovom času najzad izbavio iz teskobe. Ko želi a kome je dato, u njima, baš kao u onoj Andersenovoj bajci, može da vidi neizmerno vreme i čitav univerzum.

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis"
Predlog knjige nedelje za 12. januar 2010. godine

Tanja Kragujević, već osvedočena kao izuzetna i s razlogom uvažavana pesnikinja, esejistkinja i urednica, tek nakon više od četiri decenije od njenog pesničkog prvenca Vratio se Volođa (1966) kojim je zavredila “Brankovu nagadu”, i nakon sedamnaest pesničkih knjiga, objavljuje prvi izbor i petnaest dosada neobjavljenih pesama. Izbor je sačinio književnik Nenad Šaponja poštujući hronologiju objavljivanja knjiga i zbirki stihova Tanje Kragujević, hoteći “da u suženom prostoru predoči sliku lirskih povesti i značenja” pesnika “koji neprekidno radi na sebi stalno uvećavajući unutrašnje granice, odnosno poglede iz sasvim raslojenog unutrašnjeg bitka”. A što se, pak, tiče zastupljenosti, izbornik u svom pogovoru navodi da je prve pesničke knjige Tanje Kragujević (njih četiri: Vratio se Volođa; Nesan iz 1973: Stud iz 1978; Samica iz 1986) “predstavio sa ukupno tek dvanaest pesama” i to u zajedničkom ciklusu Rane pesme, čime se, na već poznat i odomaćen način, naglašava njegova hronološka datost, ali se i imenom i brojem pesama nazire njihovo (ne)opravdano potiskivanje u drugi plan. Naime, broj zastupljenh pesama iz prve četiri pesničke knjige je, čak, “manji od pojedinačnih izbora iz nekoliko novijih zbirki” kao što su: Godine, pesme (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov dremež (2004), Žena od pesme (2006) i Plavi sneg (2008), mada su i knjige u ovom međuprostoru objavljene (Osmejak omčice, 1993; Duša trna, 1995; Osmejak pod stražom, 1995; Autoportret, sa krilom, 1995 i Slovočuvar i slovočuvrka, 1998) izdašno zastupljene. Razlog za ovakav izbor Šaponja objašnjava svojom pretpostavkom da će upravo ove Kragujevićkine najnovije knjige “u budućosti odrediti našu predstavu o njenom pesničkom svetu”.

“Otežavajuća” izbornikova okolnost u nameri da realizuje i reprezentativnost i koherentnost imperativnog izbora kao nove pesničke knjige Tanja Kragujević jeste, dakle, ta što je pesnikinja u svom opusu “iz knjige u knjigu menjala pesničke registre, bilo da produbljuje neku od svojih postojećih matrica, bilo da radikalno menja poziciju vlastitog jezičkog i recepcijskog propitivanja sveta”. Međutim, da ne bude zabune i pre nego bliže odredimo pomenute pesnikinjine otklone na nivou jezika, sadržaja i postupka, treba reći da oni ne samo da nisu vrtoglavi, munjeviti, drastično različiti i u izvesnoj meri u opreci u odnosu na prethodne i potonje, već su strogo kontrolisani, vešto planirani i osmišljavani, po principu detalj po detalj.

Što se tiče pesničkog postupka, Tanja Kragujević se na početku svog pesništva opredelila za igrive, impulsivne i retoričke minijature. Jezička redukcija iz “ranih pesama” dala je kritičarima za pravo da je proglase izdankom važnog i složenog magistralnog kraka srpske poezije oličenog u pevanju Nastasijevića, Pope i Miodraga Pavlovića. U narednim pesničkim knjigama Tanje Kragujević, u njenoj lapidarnosti, kao bitno pesničko sredstvo oživljavaju se stilske figure ponavaljanja i raznolike igre rečima, naročito u Osmejku omčice i Osmejku pod stažom, ali ne i samo u njima. Pesnikinja ispituje svoj jezik, dajući prednost jezikotvorstvu. Takav pesnički obrazac ju je približio našem tzv. zvučnom simbolizumu. Izuzetak je knjiga Divlji bulevar, koja osim karakteristične glasnosti i igrivosti povremeno u vešto organizvanim pesmama udomljuje narativnost, naročito u sporijim i dužim stihovima i pesmama, koji se posebno učestalije javljaju u njenim sledećim knjigama: Autoportret, sa krilom i Pejzaži nevidljivog, dok hronološki ukleštena između njih, knjiga Slovočuvar i slovočuvarka, sadrži u sebi i narativnost i igrivost ekonomičnog iskaza.

Narativnost, odnosno česta i tiha veština gradnje i pričanja pesme odlikuje i knjigu Godine, pesme. Međutim, postoji izvesna razlika između ove dve grupe pesničkih knjiga koje su posegle za ovakvim diskursom, uz napomenu da su ga vremenom menjale i ispitivale. Naime, ta distinkcija se ogleda u tome što je tok narednih knjiga bivao brži, sa više dramaturških i dramatičnih zaokreta i preokreta, sve češće zaumnih, začudnih i nadrealnih. Čak su i stihovi prelomljeni i predvojeni, i to velikim slovima umesto interpunkcijskih oznaka. Imamo ih pravo doživeti kao skladnu kompozicionu miksturu prethodna dva vida pesničkog postupka. I u knjizi Žena od pesme nastavlja se simbioza naracije i višepotezne igrivosti reči i slika. Zajedničko knjigama Žena od pesme i Godine, pesme jeste upotreba začetnog stiha kao semantički krovne i svodne zadatosti, ispod kojih slede igrivi i asocijativni tokovi, naročito u Ženi od pesme, o kojoj sam ranije pišući izdvojio utisak da većina pesama počinje stihom,distihom ili kratkom strofom koja poseduje svodnu ili izvorišnu funkciju. Ponekad to svojstvo preuzima i sam naslov pesme. Taj početni stih zapravo određuje i ambijent, odnosno prostor i ređe vreme pesme. Iz njega svi stihovi kreću. On je svojevrstan zajednički imenitelj ili sadržalac čitave pesme. Znači, nakon “slemena pesme” u vidu naslova ili početnog stiha, nižu se stihovi-slike. Kratki i svedeni, obično. U svega nekoliko reči, ali efektni i upečatljivi, i noseći u naručju emocije, sećanja i promišljanja. Važno je, na ovom mestu, parafazirati i/ili citirati zapažanja Ivana V. Lalilća, da se i ranije uočena (od Muške srme, mislim) “svedenost i svesna stegnutost stiha” Tanje Kragujević, često umrežava sa “razbokorenim bogatstvom slika” koje su u stalnom pokretu. Na taj način, svodni stih biva “kaleidoskpski”stožer pesme, ispod i oko kojeg se sažima i zgušnjava biće pesme, prerastajući u “prostor smislenih asocijacija što ga same slike otvaraju”, tvoreći tako povišenu stvaralačku tenziju i neophodnu temperaturu kazivanja, ali i posledični i očekivani imaginativni svet poezije Tanje Kragujević. Neobično je i to kako pesnikinja uspeva da vrlo jasne reči, njihovim obrtom i novim neočekivanim semantičkim rasporedom, preformuliše u s izvesnim naporom razumljiv nadrealni tekst, čija poenta poseduje atribut svrhe i opravdanja. Ciklus Nove pesme (njih petnaest) odlikuju redukcija, igrivost i munjevite nadrealne sličke (“Ako sustignem tajekt od srebra./Jedro metafore na pučini.//Jezičak. Jezik.Ljubav dva kopna”), što navodi na zaključak da se ne zatvara krug nego se ravni pesničke spirale povremeno, uprkos njihovim velikim udaljavanjima (vremenskim pre svega), dovode u vrlo blizak kontakt, asocijativno ličeći jedan na drugi, nezavisno od mesta i datuma.

I kada je reč o pesničkom jeziku, očigledno je da pesnikinja uporno zadržava određene ključne i dominantne termine (mesec, trava, ruža, praznina, rana, kap, san, čuvarka, srma, zemlja, voda), uglavnom kratkih molskih reči, od kojih većina sadrži u sebi i mitološke i bajkovite nanose, pogotovo ahraizmi (iako razuđeni), ali ih obogaćuje psihodominantama današenjeg sveta, posebno u svoje dve najnovije knjige. Na primer, uočljiva je učestala upotreba termina, češće, iz domena moderne tehničke revolucije (“bočice sa izotopima, jonizovane misli, laserska mesečina, vakcina, logaritam, provajder, sajber, softver, flešbek, senzori, digitalna fascinacija mikrofilm, video-zapis, zaštitni filteri, integrali, elektronske mačete”), a ređe iz navika merkantilnog društva (“blindirana vozila, ulični bankomat, art-kafe, recepti, kreditna rata, poreska pretnja, četvorotaktni galop, svetleća reklama, kristal svarovski, parfem, filigrani, nitrolingval”), ali i neočekivani rariteti sa fiktivnih putešestvija (“iglo, sumo rvači, pingvini, čun, mehurić libele, lepeza, rikša”), kojima pesnikinja opravdano pruža utočište i daje legitimitet, mada ih Šaponja nije uvrstio srazmerno njihovoj značajnoj zastupljenosti u novijim Kragujevićkinim pesničkim knjigama. Pošto ih u “novim pesmama“ i nema baš tako učestalo, možemo prihvatiti takvu odluku, imajući u vidu naznačenu ideju-vodilju u odabiru njenih pesama, za koje Šaponja veruje i pretpostavlja da će biti u saglasju sa našim budućim predstavama o pesničkom svetu Tanje Kragujević.

Jedna od odlika Kragujevićkine poezije, koja zavređuje pohvalu, jeste slikovitost, od njenih prvih pesama pa do najnovijih. Slika je moć njenog stiha. Slika je njen pesnički jezik. Povremeno menja karakter i odeždu, ali je sveprisutna i prepoznatljiva. Ona je uspešan transfer semantičkog nanosa u pesmi. Ona je u stanju da spaja i one rascepe u pesmi za koje se to ne bi očekivalo i koji su trenutak pre toga izgledali nespojivi i nepremostivi. Zato, ako damo šansu Tanji Kragujević da ona objasni i njen postupak i njenu pesmu i njen sadržaj onda su to, na primer, sledeći stihovi: “umetnost trenutka”, odnosno još ubedljivije – “freska trenutka”.

Zapravo, još od prvih pesničkih knjiga Tanje Kragujević očigledno je da se kao stožer njenog stiha nameće zapitanost nad lirskim subjektom i nad rečima kao ekvivalentima pesničkog bića, nad sudbinom stavaralaca, nad njihovim (ne)moćima, nad pukotinama između želja i mogućnosti, nad ključnim pitanjem postojanja slobode izbora. Ali, lirski subjekt i njegov stih nisu izolovani od društvene (ne)pogode, već aktivno dele prostor, vreme i smisao takvog-kakvog života, što govori koliki je tematski i semantički raspon pesništva pred nama, pogotovo kada se uzmu u obzir i pesnikinjine ekskurzije “meridijanima i uporednicima” van dodeljenog joj prostora, pa i vremena i u društvu sa brojnim pesnicima (Kiš, Popa, Miodrag Pavlović, Aleksandar Ristović, Raša Livada, Ivan V. Lalić, Pavle Ugrinov, Šklovski, Lundkvist).

Dakle, i pokretač stihova i njihov sadržaj jeste pesničko biće, sa svim svojim svojstvima, moćima, pitanjima i snovima koji se ne ispunjavaju uvek. Sa erupcijom emocija “Osećam bliskost prema tom čoveku/koji prisno i pouzdano zna/ono što nijedna moja reč/još nije uznela s terazija”), al i sa neshvatljivim i teško podnošljivim haosom. U tom su kontekstu učestale pesnikinjine meditacije o funkciji reči, kao i njihov odnos prema sadržini kao drugom ili zajedničkim-jednom. Kao i reči, i pesničko biće iziskuje svoju realizovanost. Ono nije nedostpuno i pošto-poto usamljeno. Ono je niskog praga nadražaja i posledično izdašno otvoreno za kontakt (“Jedan čovek u meni/odlaže moj pribor za pisanje/odlaže moje oči”). Ali, egzistira pitanje da li je jedno samo sebi dovoljno. Da li je dvoje zapravo jedno (“Uistinu/tek to dvoje potrebno je/ne bismo li/za nepun tren//bili jedno”). Da li je jednom suđeno da bude dvoje ili je to samo naša zabluda (“Budim se jedna//spojena /u dva čvrsta sloga svoga imena//Kao da nije bilo/vejavice”). Različiti su oblici i vidovi tog dvojstva u jednom (“Stanujemo u meni/moja tuga i ja./U očima mi tuga /često nađe prozore/i gleda u svet … Ali tuga neće da se igra/ona hoće kroz prozore da gleda u svet”). Takav zakon udvajanja i spajanja, napominje pesnikinja, važi u prirodi, među neživim svetom, čak i večnim elementima (“Kamen uz kamen/vezuje mesečina”).

Posebno je pitanje da li pesnikinja, danas i u svojoj zbilji, kao i svi mi, može “pobosti međaš” i odrediti svoju sohu (kao što to u svojoj poeziji uspeva) ili nam stalno izmiče čvorište i središte našeg bitisanja. Delimično i zbog toga što je sadašnji pojedinac (nije opravdano, iako je prisilno i iznuđeno) udvojen i razdvojen, o čemu svedoče sledeći stihovi: “Kao da Biće i Nebiće/ionako ne ratuju/ ilegalno. Pod mojim imenom”; “Posvuda sam/ Nigde i niko”.

Na osnovu ponovnog upoznavanja sa pesništvom Tanja Kragujević (ovom prigodom sumarno), očito je da pesnikinja vešto i uporno pribegava kontrastu kao jednom od osnovnih pesničkih postupaka, ali i kao pesničkim sredstvom koje je paradigma nas danas. Međutim, ona ne produbljuje “brauzgotine” svog kontrasta, ne udaljuje obale, ne potencira oprečnost, jer zna za Fuentesovu “pukotinu”, odnosno, “brazgotinu boje urlika”, kroz koju “teče neizbežno razdvajanje reči i stvari”. U pesmi “Kap” (misli se na “mlečnu kap”) pronalazimo strofu koja poput pravog pesnikinjinog manifesta, iako je povod bizaran, pojašnjava ovaj preobraženi semantički prostor kojim se Kragujevićkin stih inače bavi:

Kome je namenjen
šćućuren vek
začet izmešu nevidljive
napukle usnine bore
i horizontal nad kojim puca
šumorno more reči

Stoga pesnički glas Tanje Kragujević traje linijom-granicom iznad rascepa i raspona, između “otkucaja svetlosti i mraka”, između “Bića i Nebića”, između “ničeg i nečeg”, između “jeste i nije”, između “ovog i onog treptaja”, između ovostranog i onostranog, između “onog što bejah i onog što jesam “, ali traje i u dvojstvu i udvajanju polova koji to jesi i nisu (“Tu sam da ne bih bila nađena./Da pevam a da to ne budem ja”; “dok si se nepomičan /okretao/ za onim /što se već davno/, pod hladnim šibama/povijen neporoziran/iz tebe izmešten/oprostio”).

O knjizi Staklena trava, izabrane i nove pesme (Agora Zrenjanin, 2009). Polja, br. 461, januar-februar 2010, str. 204-209.

Nije li se umesto mene
pesmom pozabavila
Poezija. Proglasivši me
pisarom. Ili diplomatom.
Koji uspeva da čuje
i izmiri sebe i nju.

Sintagma pesničkog punoletstva Tanje Kragujević, ostvarenog osamnaestom poetskom, ali prvom knjigom izabranih i novih pesama Staklena trava („Agora” 2009, izbor i pogovor Nenada Šaponje), može tek zvučati kao eufemizam pred fascinantnom činjenicom da pesnikinja o kojoj je reč već pune četiri decenije, od prve pesničke zbirke Vratio se Volođa objavljene u Ediciji Prva knjiga Matice srpske 1966. godine, vodi stihovani dijalog sa čitalaštvom. Taj dijalog se, s kraćim ili dužim pauzama, s bogatijim ili probranijim lekisčkim nanosima, odvija u kontekstu različitih stilskih i poetičkih orijentacija, koje je, tokom svog kritički visoko vrednovanog literarnog angažmana, doticala ili zaobilazila Tanja Kragujević. Brižljivo birjući svoja arhitekstualna jezgra, pretke i zametke svojih lirskih kazivanja, već ranim stihovima iz knjiga Nesan (Bagdala, 1973), Stud (Nolit, 1978) i Samica (Prosveta, 1986), vremenski bliskim studiji Mitsko u Nastasijevićevom delu (Prosveta, 1976), ona skicira svoje pesničko „Vjeruju” koje će se, makar i u tragovima njenih, tada već bremenitih mnogobrojnim smislovima i slojevima, stihovima, permanentno iščitavati.

Istančano poetsko pletivo, koje čini mnoštvo paralelnih, na prvi pogled nepovezanih slika, razbokoriće se u najmanje dve grane: prva, uočljiva u zbirkama Osmejak omčice ( KOV, 1993) i Muška srma (SKZ, 1993), aktualizovaće eliptičnu formu, sintetizovati folklorne, kadkad zaumne elemente poeskog diskursa i njenih najboljih predstavnika, u prvom redu Vaska Pope i Momčila Nastasijevića; biće to poezija, kako je već uočeno „radikalnog sažimanja pesničkog izraza praćenog predanim otkopavanjem leksičke rudače’’ (Bogdan A. Popović). Iste, 1993. godine, zbirkom Divlji bulevar (Rad) razvila se i druga poetska grana, koja će semantičko težište prebaciti na urbane teme, na autorefleksivna promišljanja, na eksplicitnije traganje za odgovorima na transcendentalna pitanja, na preispitivanja mesta pojedinca, napose, pesnika i stvaraoca, u različitim društvenim okolnostima.

Duži, manje sputani stih, sa razvijenijom slikom, neretka opkoračenja, ambijentalna lirika i forme poslanice, zameniće svedenost iskaza ranijih zbirki, ali će se ona opet aktualizovati u zbirkama Duša trna (Prosveta, Niš, 1995) i Osmejak pod stražom (KOV, 1995). Tragajući za mikrostilemama i redukovanim označiteljima, pesnikinja će poetsku građu preodenuti u mikro-ruho, ali će izrazita, dotada neevidentirana ritmičnost dočarana kratkim, gotovo izlomljenim stihom, potcrtati sugestivnost panteističko-transcendentalnih prostora, omeđenih egzistnecijalističkim strepnjama i snatrenjima s jedne strane, te pejsažima koji variraju od impresionistički zaustavljenih pokreta do groteskno-mitoloških predstava s druge strane. Metaforika bilja, ponajpre ružinog cveta u funkcijama predočavanja „dušinog trnja”, s nebrojenim nijansiranjima krhke i ranjive pesničke i ljudske prirode, udenuće se u stihove Tanje Kragujevjić i postati važno semantičko uporište u svim potonjim zbirkama, baš kao i opsesivna tema samoposmatranja, zapisa s meandra pesničke svesti, introspektivnog osluškivanja svih faza, svih lunarnih mena pesničkog pregalaštva – od izvorišta u koje se ulivaju različite iskustveno-kognitivivne i emocionalne senzacije, preko čina njihovog ogledanja u poetskim vodama, pa sve do pokušaja metatekstualnog iskoraka iz stega zadatosti i ulančane pesničke predvidljivosti.

Upravo pokušaji da se postojeće poetsko, ali i čitalačko iskustvo, utemeljeno u velikoj meri na preispitivanju pesničke i ine književne tradicije, ponajpre na mitskom podtekstu Nastasijevićevog stvaralaštva, razbokori u novim pravcima, rezultiraće nizanjem sve složenijih i ekstenzivnijih pesničkih sintagmi u narednoj zbirci, Autoportret, sa krilom (Prosveta, 1996), s neretkim pripovednim pasažima, retrospektivnim diskursom oživljavanja minulog vremena i – što će još više pesme Tanje Kragujević pomeriti ka mešovitom, lirsko-epskom izrazu – pogledom izvan, jednim vidom spoljašnje fokalizacije usmerene na predele iz detinjstva. Pripovedni ton smenjivaće razgovorni (obraćanja pesnicima), a neretko je i nizanje slika iz domena fantastičkog pisma (npr. pesma „Autoportret, sa krilom”). Kratke, kadkad nepovezane slike iz prethodnih zbirki ustupiće mesto složenijim poetskim formama i u zbirci Slovočuvar i slovočuvarka (Prosveta, 1998), karakterističnoj i po ulančavanju stihova, pa i celih pesama, u duže poetske celine. Pišući o „lirskoj, metaforičkoj (auto)materijalizaciji” pesme Tanje Kragujević, Đorđe Despić kao ključne metafore ove zbirke izdvaja zimu i sneg. Naredna zbirka, Pejzaži nevidljivog (KOV, 2001), sva u znaku imaginarnih putopisnih zapisa, oslikaće koliko izmaštane predele, toliko i samu poetiku putovanja i figuru putnika i posmatrača.

Zbrirka Godine, pesme (Biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2002) objediniće ponovo iskustva domaće i svetske literarne baštine sa zrelošću izraza, kompleksnošću emocija i bogatstvom pesničkih slika. Naporedo sa sve učestalijim citiranjima ne samo poetske, već i prozne, pa čak i književno-teorijske prakse, a u znaku dijaloga, neretko i polemike s tuđim mislima i stihovima iz „knjige snegova” („Reči kojima otključavam vrata/da u mene uđu druge reči/Iz knjige snegova//”), ali i sučeljavanja vlastitih poetičkih stavova, pesnikinja će do najviših emotivno-kognitivnih vrhova dovesti tip učene, autopoetički kadkad odveć zrele poezije koja ne sklapa mozaike i ne žudi za celinom, već se zadovoljava sučeljavanjem kontrastnih slika i misli, lepotom segmenata nauštrb sklada celine te, paradoksalno, baš takvim izkazima postiže snagu i sugestivnost pesama kao celina. Stih koji se lomi na dva ili više segmenata, što se i rešava specifičnim nadagramatičkim rešenjima (veliko slovo kao začetak nove misli na sredini stiha, umesto na početku), rabiće navedena, ali i potonje zbirke, Pismo na koži (Rad, 2002) i Njutnov dremež ( KD „Sveti Sava” – Beogradska manufaktura snova, 2004), koje variraju i navedene postupke metatekstualnosti, eksplicitne i implicitne citatnosti. One zatim produbljuju nesklad između formalnog stihovanog označitelja i označenog, često u korist sužavanja stihovanog iskaza, njegovog prebacivanja u naredne strofe, ili namernog izbegavanja poentiranja koje ide u pravcu poetike otvorene forme i nestabilnog pesničkog subjekta, koji menja svoje mesto unutar, ali i izvan pesme.

Knjiga Žena od pesme (KOV, 2006), u kojoj, kako primećuje Saša Radojčić, pesnikinja „ostaje verna prepoznatljivom znaku svoje poezije”, ponudiće nešto eksplicitniji model sagledavanja rodnih specifičnosti, suptilnu i sofisticiranu perspektivu Drugog, buđenje nove materije, uplitanje segmenata o sopstvenom identitetu u praksu čitanja, slušanja i posmatranja žena, ali i novog vida intimiziranja, sapatništva s njima (česte posvete ženama, forma poslanice u pesmi „Arundati”), naslućeno već u ranijim zbirkama koje zazivaju pesnički govor Cvetajeve, Ahmatove i drugih pesnikinja. Naočit pesnički govor, uočio je Slavko Gordić, „silini i britkosti pretpostavlja istančanost i gracioznost”. Trebalo bi pratiti stope u knjizi snegova Tanje Kragujević, sve knjige o kojima piše u svojim dnevnicima čitanja, gde je, takođe objedinila talenat i marljivost, prilježnost i tragalački duh, otkrivlački nagon i sposobnost da montira pasaže pročitanog ili doživljenog sa preciznim i efektnim jezičkim formulacijama, pa ustanoviti poreklo pesme isidorijanski svestrane pesnikinje kakva je Tanja Kragujević, za koju su ključna kost, dojka, ruža i druge imenice ženskog roda zapravo putokazi za dešifrovanje mape telesnosti, nove zagonetke na koju ova žena od pesme odgovara.

Plavi sneg (KOV, 2008) izraz je pesničke zrelosti, ali udružene sa nešto kontemplativnijim izrazom, o čemu svedoči i stabilniji stih, posvećenost egzisitencijalnim temama, mirenje sa nepostojećim odgovorima, ali i transformisanje, gotovo izobličavanje opaženog u različitm smerovima, najčešće ka vremsnko-prostornim ukrštanjima, ali i gotovo ptičjom, nad-perspektivom, s tematizacijom snova, privida, iluzija i opsena. Izvesnosti smrti (pesme „Kiša protiv vetra” i „Makaze”, posvećene preminulim piscima) pesnikinja pristupa s blagom ironijom, kadkad gotovo nehajno, suprotstavljajući im poetiku malih stvari, gotovo namerno biranih minijaturnih pejsaža i rekvizita (trun, trn, kap mraka, kašićica, trepavica), kadkad namerno umanjenih deminutivnim konstrukcijama, ali koji poseduju zamašan metaforički potencijal.

„Strasnu vejavicu neprevodivih smislova duše” lirskog subjekta, ili, preciznije, junakinje Staklene trave, intenzivira posao priređivača pesama Nenada Šaponje. Aranžirajući poetski cvetnik Tanje Kragujević, on je „narativnu nit egzistencijalne dramatičnosti” naglasio pre svega zbirkama Godine, pesme, Pismo na koži, Njutnov dremež, Žena od pesme i Plavi sneg. U nastojanju da čitaocu Staklene trave predoči bogatstvo jezičkog izraza i široku amplitudu stihovanih rešenja Tanje Kragujević, priređivač je bio u isti mah i subjektivan i srčan, i hronolog i vizionar, i pesnik i kritičar; on se nije ustezao da prednost da zrelijim, nama hronološki bližim knjigama, dok je prve četiri pesničke zbirke objedinio u ciklus Rane pesme, slikajući, umesto pesnikinje, ali sa jednakom odgovornošću kao da to čini sa svojim stihovima, i sa jednakom snalažljivošću, „tanke i zapletene linije” po poetskom pejzažu nevidljivog nove smislove i poruke, nove ukrštajne i kombinatorne mogućnosti. Priređivač je, tako, u zbirci Žena od pesme uspeo da očuva feminalnu perspektivu, ali i da postigne da se nizom stilskih rešenja tim, kako piše Vasa Pavković, „svetlim tragom maštarskog putovanja kroz bogate kataloge slika” (metaforika ruže, leptira, ptica, snegova itd.), te prepoznatljivih motiva (promišljanje pesničkog i čina čitanja, putovanje, urbani toposi itd.) Žena od pesme uklopi u celinu Staklene trave.

Nove pesme Tanje Kragujević objavljene u knjizi Staklena trava u znaku su dualističkih, metaforički ili metonimijski zasnovanih veza između dva pojma, najčešće dve imenice, odvojenih zarezom, i, poput naslova jedne od njih, Život, sličice, ukazuju na vraćanje posve kratkim formama i inovativni, nešto konkretnije tek Plavim snegom naslućeni, zaokret ka novim stilskim istraživanjima. U dobar čas, kada je izvesna prepoznatljivost i klišetranost koju srećemo i kod najvećih majstora stila, mogla omesti ne mali čitalački užitak u stihovanim porukama Tanje Kragujević, javljaju se spasonosna formalna i leksička rešenja, njen „dah enklitike”, ne toliko nalik na ranija, tradicionalnim pesničkim jezikom uslovljena, iskustva zbirki Osmejak omčice, Muška srma, Duša trna itd., već više u pogledu nizanja simultanih, kratkih slika koje se, sečene oštrim rezovima, plasiraju pred čitaoca, a koje plene upravo minimalističkim konceptom i samodovoljnošću nalik na iskustva haiku pesnika (česta organizacija strofe od po tri stiha). Sve to govori u prilog činjenici da se stablo pesničkog poznanja Tanje Kragujević virtuoza na vlati trave, razbokorilo, razlistalo novim, plodonosnim granama.

Znalci kažu da žensko pismo i nije, zapravo, rodna već poetička kategorija. To bi značilo da nam svima, bez obzira na rodnu pripadnost, kao čitaocima ili stvaraocima, zakonito pripadaju i bivaju bliski Sapfin lirski proglas, senzibilni, maštoviti i grozničavi svetovi i govori Emili Dikinson i Silvije Plat, Ane Ahmatove i Marine Cvetajeve, kao i naše domaće pletivo i vezivo, nastajalo na takođe golemoj vremenskoj i poetičkoj razdaljini – od Jefimije, preko slepe Živane i Milice Stojadinović Srpkinje, do Desenke Maksimović i meni posebno dragih savremenih pesnikinja Dare Sekulić, Darinke Jevrić, Tanje Kragujević, Zlate Kocić i Dejane Nikolić. Nek ova imena, uz niz drugih, jednako važnih a sad nepomenutih, budu metafora one posebne prisnosti i osetljivosti kojom pesnikinje ozaruju i povezuju sve ljude, mimo svih i iznad svih naših razlika, civilizacijskih, kulturnih, socijalnih, rodnih.

Tanja Kragujević, naš novi laureat, autor osamnaest pesničkih i sedam studijskih i esejističko-kritičarskih knjiga, u kojima sa tananim interpretativnim nervom rasvetljava poetska i prozna ostvarenja kako naših tako i stranih pisaca, ima, poodavno, zapaženo mesto i svagda prepoznatljiv glas u našem napregnutom i bujnom književnom polilogu. Njen pesnički, kritički i urednički rad - i nezavisno od uglednih priznanja i nagrada kojima je propraćen i podržan – bivao je i biva, rekao bih, posebno uvažavan među onima koji kulturu suprotstavljaju pukoj energiji, nijansu i prosjaj besku i zamahu, pretanjenost i slutljivost odsečnoj izričitosti. Nikad šampion estradne komunikativnosti, niti nekakav naš tribunski živi prekor, Tanja je i kad piše i kad tumači “idealan lovac na suptilnosti”, kako je jednom, ako se dobro sećam, Aleksandar Ristović definisao poželjnog sagovornika.

Listajući Staklenu travu, novu Tanjinu knjigu, gde izbor i pogovor potpisuje Nenad Šaponja – uz Vasu Pavkovića i Sašu Radojčića valjda najverniji poštovalac i najbolji poznavalac njenog pesništva – posebno sam zastajao na mestima koja su me i u ranijim čitanjima snažnije zaokupljala. A pisao sam, osim o dvema esejističko-kritičkim knjigama naše autorke, i o njene tri pesnike zbirke.

Tu je najpre Slovočuvar i slovočuvarka (iz 1998), knjiga sa zamahom i celovitošću poeme, iz koje Šaponja privileguje dvadesetak sekvenci, a u kojoj sad zapažam distih “kao dragost diše/nezamenjivost bića i stvari”, koji bi mogao biti poetičko-poetski amblem Tanjinog pesništva. Zabeležio sam, onda, da ova knjiga spada u dve-tri najlepše pesničke knjige objavljene te godine, da je u njoj nadahnuti i maštoviti lirizam kondenzovan u vazdušaste slike od najfinije građe i zvukovno-ritmičke kritstale koji suvereno mire invenciju sa disciplinom, da Tanjin svet u ruhu od snega i inja unekoliko (samo unekoliko) podseća na poetsku slikovnost maločas već pomenutog Aleksandra Ristovića i da bi se u interpretavinim prilazima ovoj poeziji koje nagoveštavam kao mogučne ipak valjalo čuvati od umudrenog pitanja koje ne bi smelo raspršiti čaroliju njene lepote u lakoći, svojstevene laticama i pahuljama. Priznao sam onda, kao što priznanjem i sada, da je teško govoriti o Tanjinim pesmama koliko i o muzici, poeziji vazduha.

Vlastitu istoriju čitanja Tanje Kragujević sad zaustavljam pred Pejzažima nevidljivog (2001), njenom dvanaestom knjigom, koju sam svojevremeno – na liniji šarma, gracioznosti i destilisanosti – doveo u vezu sa Prepoznavanjima Nikole Vujčića. (Znam, kao i Šaponja, da uz pomenuta poetička srodstva i susedstva valja još podsetiti i na Popu, i Pavlovića, i Hristića i Ivana Lalića). Uspostavljajući, tad, jednu ovlašnu tipologiju, zabeležio sam da u poeziji postoje gromovnici i gorolomnici, profeti i tribuni, goroseče i mineri. Postoje, znamo, i tihi pesnici. Tihi nisu uvek i tanani. A Tanja Kragujević je upravo takva, tiha i tanana. Sviloprelja. Genološki, njen verbalni vez je svojom virtuoznom lakoćom homologan vinjeti u likovnoj i kapriču u muzičkoj umetnosti. Tek poslednji ciklus Noćni kosač, pre obasjava svojom dubinom negoli lepršavošću. Ja sam mu tad, lepšem i dubljem pri svakom novom čitanju, posvetio izrazitiju pažnju u svome prikazu, kao što ga i Šaponja sad povlašćuje u svome izboru pregorevši, njemu za ljubav, tolike druge i drukčije pesme ove knjige. A one su, po mome tadašnjem čitanju, čudesan poetski komentar prećutanih “slobodno docrtanih” ili perifrastično nagoveštenih predmeta i pejzaža – reka, cvetova, tvrđava, kapija, puškarnica, svadbenih kapa, čizama, oružja, nakita, detalja na freskama – u kojem se realno pretapa u irealno, fizičko u duhovno i duševno, govor o stvarima u govor o ljudima, ljubavi, snovima, mladosti, starenju, uspomenama. Trepet, cvrkut, amarilisov cvet, vilin konjic, biserna naušnica, pokrivač od kamilje dlake, grivna od kineskog srebra – svejedno da li kao motiv ili metafora – podneblje su ove poezije. Ona je sva u finom vezu asocijacija i tananom, čipkastom jeziku. Tako da mi se na samom kraju prikaza oteo uzdah muke i olakšanja: koliko je od srpske stvarnosti lepša i stvarnija srpska poezija! A pre tog uzdaha stigao sam još da ukažem na zagonetnu i bezmalo magičnu arhitektoniku ove knjige i na složen međuodnos triju velikih misterija – vremena, disanja, putovanja (dobima i prostorima) – koje delikatno tematizuje ovo pesništvo.

Usledile su, posle Pejzaža nevidljivog, nekolike divne Tanjine knjige, koje pored već pomenutih njenih tumača pronicljivo i s ljubavlju čita i Bojana Stojanović Pantović. Ja sam, pak, zatočnik raspamećujuće žurbe u svim pravcima, koja je ubilačka vrsta nereda, negde zagubio svoje pribeleške o ovim Tanjinim zbirkama, koje sad Nenad Šaponja s jakim razlogom štedro predstvalja u Staklenoj travi. Sačuvana je i objavljena samo beleška o Tanjinom petnaestoj knjizi, Žena od pesme (2006). Tu i tad sam, nagađajući o ključnj šifri Tanjine jezičko-poetske algebre, posebno naglasio neprestano umnožavanje i preobražavanje reči-slika-smislova od bukvalne i peceptivne do igrive, bajkolike i fantazmagorične slikovnosti, od profanog i opipljivog, do “vratolomije nevidljivog”, mitskog i sakralnog. Ni nagađanja mi nije bilo lako sročiti, a kamoli odgovore. Zato sam, međutim, bio nedvosmislen u zaključku, gde poeziju Tanje Kragujević branim od robusnijih i ciničnijih kritičara, koji njenu eventualnu igru suviškom tankoćutnosti olako poimaju kao precioznost. I tad sam držao i sad držim da maštovitost i prefinjenost Tanjinog krasnopisa, negovan izvan tekućih poetičkih kurseva, razmiče granice našeg pesničkog sluha i govora. Osobito onog koji, kako na početku nagovestih, silini i britkosti pretpostavlja istančanost i gracioznost.

Novom knjigom, novim pesmama, novim priređivačkim pristupom i interpretacijom, i dakako, novim priznanjem, koje mu je dodeljeno, pesništvo Tanje Kragujević overava - na našu iskrenu radost – svoju prestižnu koliko i zasebnu poziciju na mapi srpske poezije.

Reč na književnoj večeri dobitnice nagrade “Milica Stojadinović Srpkinja” Tanje Kragujević, u Zavodu za kulturu Vojvodine, u Novom Sadu 11. decembra 2009. Letopis Matice srpske, januar-februar 2010, str. 200-203.

Izbor pesama je sačinio i pogovor napisao književni kritičar i pesnik Nenad Šaponja. Pored mogućeg tematskog nehronološkog ili primerenog stilskog poetičko-problemsko razvojnog pristupa, moguć je i hronološki – po redosledu nastajanja zbirki i izborom iz svake najboljih pesama po lilčnom subjektivnom osećanju i promišljenom sudu priređivača. Mislimo da je Šaponjino opredeljenje za treći metod potpuno opravdano, jer slojevitom i obimnom štivu poezije Tanje Kragujević (17 objavljenjih zbirki!) ne bi odgovarale nikakve spolja nametnute podele i razvrstavanja. Moralo bi tako da se nešto žrtvuje, da se jedno pretpostavi drugom ili trećem, tako da bi zbog načelno postavljene teorijsko-naučne teze njena poezija na ovaj ili onaj način, manje ili više bila oštećena. Ali, pošto je izbor svakog mogućeg pojedinačnog recenzenta, u krajnjem slučaju, imanentno subjektivan i predstavlja samo jedan mogući ugao njegovog ličnog viđenja i osećanja vrednosti ( i pored pretpostavke o mogućoj objektivnoj naučno-teorijskoj aparaturi vrednovanja), mislimo da je trebalo (kao što je uobičajeno u knjigama izabranih pesama) i u ovoj knjizi objaviti i tekstove, bar one najbolje, drugih pisaca o Tanji Kragujević; tako bismo, u nemogućnosti istovremeno različitih izbora, bar dobili različita mišljenja i tumačenja - što bi samo upotpunilo napor da se dublje i šire dosegne smisao i značenje njene slojevite i raznovrsne poezije. Šaponja je naveo probleme sa kojima se suočio: trebalo je postići reprezentativnost izbora iz svake od sedamnaest zbirki i istovremeno održati kranji utisak koherentnosti cele knjige, i sve to – iz tematski i značenjski raznovrsnog gradiva.

Nenad Šaponja je izvršio izbor na sledeći način: 12 pesama iz pet zbirki ranih pesama, 15 pesama iz zbirke Autoportret sa krilom, jednu pesmu iz zbirke Slovočuvar i slovočuvarka, jednu dugačku iz dvanaest delova iz zbirke Pejzaži nevdiljivog, 16 pesama iz zbirke Godine pesme, 22 pesme iz zbirke Pismo na koži, 17 pesama iz zbirke Njutnov dremež, 18 pesama iz zbirke Žena od pesme, 18 pesama iz zbirke Plavi sneg i 15 novih pesama. Pošto smo rekli da izbor nije ni tematski ni problemski – već hronološki, on zato sam po sebi rečito govori o poetsko-umetničkim kriterijumima recenzenta i selektora.

Da se nadovežemo odmah na uvodne rečenice o poeziji pisca pogovora i selektora pesama za ovu knjigu: “Van sumnje poezija razotkriva onu najdublju istinitost egzistencije o kojoj možemo svedočiti…”; mi dodajemo da je poezija: i mnogostruko umnožena egzistencija, i nevidljiva egzistencija, i egzistencija imaginacije – samo prividno nestvarna, a, u stvari, često toliko stvarnija od stvarne. I da mi nikad ne možemo reći o poeziji ni delimično onoliko koliko poezija sama priča o sebi. Poezija, kao i muzika, stvorena je da se sluša a možda i više od drugih umetnosti traži da se čita strpljivo i predano, u dubokoj koncentraciji i tišini a sa predispozicijama urođenog i stečenog, razvijanog afiniteta, kao i podrazumevajućim uslovom ličnog poetskog dara čitaoca. To vam je, otprilike, kao govoriti i razumeti kineski jezik, koji većina nikad neće ni hteti ni moći da razumeju. Za poeziju je potrebno i strpljenje u kopanju što dubljeg bunara, volja da se ne zadovoljimo plitkim površnim prodorom i ostajanjem na površinskom sloju. A to zahteva vreme i odustajanje od materijalnog, profitabilnog odnosa prema stvarima u našem “novom svetu”, u kome je tako očigledna prevlast samo brze, neposredne i opipljive koristi.

Sve ovo opšte razmišljanje o poeziji bilo nam je potrebno – jer u njemu prepoznajemo brojne relacije i srodnosti sa poezijem T. Kragujević. Razmahnutu imaginaciju, umnoženu, proširenu i produbljenu egzistenciju, otkrivanje nevidljivog u vidljivom, dubine iza površine, beskrajnih prelaznih odnosa i veza između predmeta i bića, bića intelekta i bića čula, uopšte različitih i oprečnih stanja i svetova, materijalnog i duhovnog postojanja, fizičkog i duševnog, profano svakodnevnog i svetog, jave i sna, večnog i prolaznog, kao i mikrokosmosa i makrokosmosa. U tom svemiru reči sve se prepoznaje u svemu, sve se povezuje sa svim, priroda, stvari i bića su u neprekidnom međusobnom prožimanju. Bogato se granaju i razvijaju njihove gotovo bezbrojne asocijacijske veze u neograničenom i višesmernom vremensko-prostornom kretanju.

Tanja Kragujević je pesnik izrazito moderne i uravnotežene misaono-lirske osećajnosti. U njenoj poeziji latentna misaonost stalno zrači iz drugog plana, kroz gustu mrežu osećajnosti i koprenu nadstvarnog vizionarstva. Ona je gotovo primer misli koje se postižu jezikom prave poetičko-lirske izražajnosti To je poezija trajnog dijalektičko egzistencionalnog nemira bića u svetu, trajnog treperenja duše raspete između kranjih granično prelaznih stanja jasnosti i nejasnosti, stvarnog i nestvarnog, sadašnjeg i prošlog, prirodnog – čak, ruralnog, i urbanog. Dok čitamo ovu poeziju, krećemo se istovremeno kroz svet prividno jasnog i prividno nejasnog, kroz razgranatu strukturalnu mrežu asocijacija u bliskim, manje bliskim i sasvim dalekim vezama i kroz svet bogate i začudno slobodne poetske metaforičnosti. Potvrdu o izrečenom vidimo i u stihovima prve strofe odštampane u kurzivu, cele prve strofe pesme Kazanovina večera: Reč u poeziji nije puka reč/ona vuče za sobom desetine/i hiljade asocijacija/delo je prožeto njima/kao peterburški vazduh snegom/ za vreme vejavice.” Navedeni stihovi gotovo da se mogu shvatiti kao program u malom Tanjine poezije. Kroz opštu bitnu odrednicu poezije u njima je sažet progovor i o sopstvenoj poeziji, sopstvenom poetičkom pristupu potencijalnoj višeznačnosti reči, asocijacijskoj inicijalnosti koju nose u sebi, po sebi, kao i u dodirima sa drugim rečima.

U tom zgusnutom stihovnom “programskom” iskazu upotrebljene su i dve reči, simbolički vrlo značajne u njenoj poeziji: “sneg” i “vejavica”. Pošavši od mišljenja Gotfrida Bena da specifični rečnik ključnih reči pesnika čini “pesnikovu genetičku opremu”, u ovoj poeziji smo popisali (106 puta) upotrebljenu reč “sneg”, kao i blisko srodne reči izvučene iz njene osnove. Vidimo da je i sam recenzent u svom naslovu pogovora upotrebio, ne slučajno, jedan od tih učestalih značenjski nosećih pojmova – “vejavicu”: “Strasna vejavica između unutrašnjih i spoljašnih granica”. Navedene često ponavaljane reči u kontekstu cele poezije, možemo sagledati u funkciji simboličkog izraza neprestanog treperavog nemira krhke i osetljive duše pesničkog subjkta, raspete između prividno postajane zbilje i večne teskobne metafizičke strepnje.

Nemamo nameru da prebrojavamo učestalost svih ključnih reči simbola Kragujevićkine poezije. Ali, prisetimo se samo još nekih koje zapamtismo kroz naše iščitavanje zbirke: stakleno, staklo, hladno, belo, plavo, zvezda, cvet, srce, inje, ruža, suza, papir, pena, noć, luna, oblak, svetlost, tišina, san, srebro, grlo, oko, oblutak, pukotivna, vetar, voda, vazduh, praznina, samoća, bol, kamen, trn, nebo, trava, kap, zvono, zrak, smet, mećava, svemir i sl. Mada je jezik Tanje Kragujević veoma bogat i raznovrstan, pa izvući iz njega često ponavljane karakteristične reči ipak ne može imati u potpunosti ono značenje koje ima u poeziji sažetog rečnika, recimo nekog pesnika izrazitog simobliste – ipak, približno pomaže boljem razumevanju njenih opštih duhovno-duševnih svojstava.

Prisetimo se i zaključka Majkla Robersta: “Primarno poezija je istraživanje mogućnosti jezika”. Ono što je već toliko poznato možda ne treba citirati, ali i iskaz M. Pavlovića potvrđuje značaj jezika u poeziji: “Teško da će danas neko kod nas osporiti da je ono što čini prosede pesničkog stvaranja umetničkim zapravo to, što se jedna duševna konstelacija (koja se nameće kao poetski aktivna, ali ne još kao poezija) rešava u jeziku, postaje tek u jeziku umetnički ovaploćena, kao svaka stvaralačka zamisao u svom materijalu”.

Tanja Kragujević uglavnom piše u dužim pesničkim formama, od kojih su neke svojevrsne poeme podeljene na više sastavnih delova jedinstvene pesme kao objedinjavajuće celine. Poput pravog modernog pesnika, uglavnom piše u slobodnom stihu, bez interpunkcijskih znakova, a samo u retkim izuzecima rimovanim stihovima – i to uglavnom isprekidanom, dalekom ili delimičnom rimom. Zbog traženja slobodnog i složenijeg ritma i sadržajno nesputanje izražajnosti u pesmama koristi stihove različitih dužina, od sasvim kratkih do dugačkih. Zbog istih razloga i strofe pesama su joj različite dužine.

Određene razvojne i ključne promene, možemo pratiti u ovoj poeziji: od završetka ranih pesama 1966-1986 (koje su bile sažetije, kraće forme i jasnijeg manje prenosnog iskaza), u odnosu na sledeće zbirke (u kojima često dominira duga pesnička forma i zasićena metaforička naracija) sve do ciklusa novih pesama 2009, u kojima pesnikinja svoju formu redukuje u funkciji sasvim sažetog, više simboličkog poetskog govora.

Iako sa rečnikom tako malobrojnih reči, ove svedene kratke pesme sadrže mnoge od reči koje smo popisali kao često ponavljane (vatra, kovčeg, kamen, cvet, dete, srebro, oblak, praznina, zrak, oblutak, suza, san, duša…). I, da zaključimo: ne samo brojnost određenih reči, nego, pre svega, njihovi odnosi i veze čine pesmu i značenje njenih stihova, i značenje nje kao celine. Iz tog aspekta, i mi, slično N. Šaponji, te nove pesme sagledavamo kao specifično osvetljavanje, esencijalnu retrospekciju celokupnog njenog opusa.

O knjizi Staklena trava (Izabrane i nove pesme, Agora, Zrenjanin, 2009), časopis Koraci, Kragujevac, godina XLIV, sveska 5-6, 2010, str. 165-169.