MESEC OD PESKA / Pesme iz rukopisa
OTKUP
HLADNA GOLUBICA
SUMO
VIKEND ARANŽMAN
ARUNDATI
BEZ DOBRIH VESTI
TI
IMENIK
Pesme iz rukopisa
PROBE, IZVOÐENjA
U nezakazane sate
ukažu se jutra.
Ne obavezuju na tišinu.
Ni na nepogrešivost izvodenja.
Probe su za svecanost
kojom se ne razmecemo.
Jer negde su se u pokušaju
bistrijem vec dogodila.
LOKVANJI, SMISAO
Cas je kad prozirna sam.
A sva besprizornost
neskrivena hoda uza me.
Tu gde culnost od misli
pitka mogla je potrajati.
Koliko smisao lokvanja.
Listak života.
TOPOT, MONOGRAM
O-o-o-p.
Poklik kajakaša.
Udar vesla po vodi.
I govor kapi
za obaranje vrucice.
Što u svemu traži
obican dan.
Blagi topot.
Laku kišu.
Izbledeli monogram
apokalipse.
KAP, JOŠ JEDNA
Prepisivac horoskopa
ne vidi i ne cuje
što gluva noc zna.
Da još jedna kap pada.
Moja je izgubljena zvezda.
I njena sam ja. Izgubljena.
Umivamo se svakoga
jutra u istom naprstku
za dogorele svece.
VERNO, UVEÆANO
Niko da se javi na oglas
ispisan na oknu.
Samo ti. Postojano srce.
Grumen si u košulji za dvoje.
Verno. Uveæano. Tako blizu
sebi. Samo. Neizrecivo.
Kao damar ulovljene repatice.
Nesanica blizanaca.
Medu granama u kuci snega.
Medu slabašnim zidovima.
Gde ponekad bi u vetru
što širi vreme kao rublje
na konopcu staklene kiše
plesala tvoja pesma.
KOLAŽ, OGLEDALA
Jednim pokretom ucinih
da drugaciji bude kolaž
u prolecnoj vodi.
Platno rukom nanetih boja
sa ogledalima za lov na sunca.
A opet stari Eol vreba
iz zaboravnih ruševina.
Božanska mašina
u igrama na srecu
sa rucicom u plamenu
ulaže me u zlatost
svakodnevnog gubitka.
Kao okean starinska je
moja žed. I moja barka.
Mesec od peska.
Slobodna si kažem zimovki
pre nego što se veže.
I padne u ove reči što za tren
ili dva biće zarobljene
u mojim ustima oblepljenim
nečitkim trakama vazduha.
Pre no što se nađem obgrljena
tunelima što utiču jedan u drugi
kao vesela bolest čavrljanja.
Između istočnih
i zapadnih spavaonica.
Iza bazarâ i divljeg rastinja.
Ispred strojeva ludih
snajperskih otkočenosti.
Ah kako su mi potrebne
lagune tvojih očiju.
I male ulice.
Sitan nakit predgrađa.
Da kao talac smrću ucenjen
tiho krijumčarim sat za satom.
Otpor tuge. Liriku ruba.
Svakidašnje blago otkupa.
Govorili smo o poeziji.
Misli prolaznice
ogledale su se u izlozima.
I reči netražene
pronalazile se
u svojim promišljenim
i osetljivim bićima.
U kratkim ćutnjama
gotovo da se mogao
začuti zvuk sličan
onom kad se sklopi
sigurnosna brava.
Kad deca su
na ljuljaškama.
I hladna golubica
na suvom dlanu.
Kad stvari napokon
nalaze svoje mesto.
Svetlo i ozračeno.
Kao iznenadno
preseljenje onih
što nikuda ne putuju.
Ništa ne zbrajam.
Ni na šta ne računam.
Posedujem livadu
sa travkama što seku
kao divlji konac.
I polovni taksi
neprijavljenih misli.
Što premešta me
od jednog do drugog
neprežaljenog mesta.
Od jedne do druge
tame u koju upirem oči.
Potopljena sam
radionica insomnije
u kojoj dragovoljno
dežura duša.
I bez mnogo buke
spasava republike
snovidovne unije:
ono što bejah i što jesam.
I ono što ne mogu biti.
Astralno telo domovine
što je dok sam
od nje sačinjena
u sebi rasla
deo po deo nestajala.
Sakupljam tragove boravka
iznajmljene na tren
pod mojim imenom
na goloj vodi
na razvejanom otoku
pod sucobranom
kog obara vetar.
Ja sam letnji puh
u nepremerenoj svili
koju sa drugog kraja
zimzelene žudi potkrada
drugi letnji puh.
Lovimo na čistini
istu perlicu vazduha.
Srž lešnikove školjke.
A gozbe nigde:
svakoga jutra moram
iznova stvoriti dan.
Ja sam sumo rvač.
Hvatam se u koštac
sa sumo planinom.
Bez svetog svitka.
Bez pirinčevog pljuska.
Bez vidljivog smisla
i razumne namere.
Bez ičeg.
Sem potrebe
da postojim.
Preko puta sedela je žena
sa šalom mekote jutra.
A sumrak je osvajao.
Žmirkavost jednog
od onih dana. Bez dioptrije.
Pod autobuskim svetiljkama
njene usne. Stranice
zapečaćenog vina.
Hermetični erotizam.
Nikome i ništa nisu htela reći
napregnuta nehotična slova
u njenoj kosi. Šnalice
neurona koje duboko
ispod potpetica potpiruje
zemlja predugo učena patnji.
Preko puta sedala sam ja.
Ogledalo zvezde koja
umire bez glasa bila mi je.
A trebalo je u ovom prostoru
bez ovog vremena
da uđemo nasmejane
u putnu agenciju.
Da prihvatimo bilo koji
vikend aranžaman.
Da ponesemo sa sobom
majušne torbice sa dečjom
šminkom. Jabukama.
I stihovima od svile.
Za put na daleka ostrva.
Tu. U orbiti srca.
Van istorije.
Neobično je lepa
ljupka i snažna žena
čiju suštinu čini čovek.
U jednoj od malih
i beskonačnih svojih
odaja mudrosti
u stanju je osloboditi
vodopad.
Ili u zagubjenom kvartu
zamršenog sveta
pročitati sudbine.
Kao prvu knjigu
na kolenima.
I u velovima vekova
prepoznati obmanom
obmotani nož.
U naizmeničnim
strujama krvi
otkriti istine što uistinu
ne mogu biti
neka druga stvarnost.
Samo uvek novo
plavo sunce i mesec.
Maslačak i travka
koje možeš naći
u istoj svadbenoj postelji.
Pod baldahinom.
Kao blizanci što su.
Kao kašika u kašici.
Kao prazno
što postoji
da bi bilo puno.
Kao ti i ja.
Vrh straneU ovom gradu tako dugo
bez dobrih vesti. Tražim
knjižaru koja radi noću.
Knjige koje pomažu
da se podnesu
bol i nesreća.
Gledam u sat. Svaki
minut kraj je veka.
Pogreb neke od malih
neratobornih svetlosti.
Ti si najproverivija
istina o meni.
Obrgliš mi ramena
kaputom
koji više ne postoji.
I to je sav smisao
ovog podsećanja.
To što pokret
tvojih ruku
čini moje telo.
Hvataš
zlatnu sekundu
kiše mog oka.
Talas dna.
Gde raste stablo.
Dom pod nebom
tvoje duše.
Jutro sa notesom
i ranim đurđevkom
u grudima. Briše prste
papirnim salvetama
na putu do škole.
I veče će već razviti
kakvu takvu vidljivost
tela zvezdanih i zemnih
na polaroidnoj fotografiji.
Samo ja nemam više
tu rumenu večnost.
Pouzdan osmeh
nad imenikom sudbina.
Dragih. Raseljenih.
Juče i sutra
danas ne veruju
jedno drugom.
Sa uvezanim
prtljagom u sebi.
Na stanici sam
odakle nikuda
ne krećem.
Kao obućar
nad cipelom
koja se ne da
popraviti.